Potkrovlje stare kuće nije ličilo na običnu sobu. Ispod kosog krova nalazile su se police prepune knjiga, kutije sa porodičnim fotografijama i veliki drveni sto. Kraj okruglog prozora stajao je teleskop koji je nekada pripadao Sarinom dedi.

Tu je provodila vedre noći.

Posebno je volela da posmatra sazvežđe Velikog medveda. Znala je gde se nalazi Orionov pojas, a umela je da pronađe i Severnjaču. U svesku je beležila šta je videla i crtala položaje najsjajnijih tačaka.

Jedne večeri primetila je da jedna zvezda ne treperi kao ostale. Svetlost joj je postajala čas snažna, čas slaba. Izgledalo je kao da pokušava nešto da joj kaže.

Sara je podesila teleskop i ponovo pogledala.

Zvezda se odvojila od svog mesta. Pojurila je preko neba i ostavila za sobom tanak srebrni trag. Umesto da nestane iza krova, spustila se pravo prema njenom prozoru.

Devojčica je brzo ispružila ruke.

Na dlan joj je pala mala knjiga.

Bila je lagana i topla. Na tamnoplavim koricama sijale su sitne zvezde, dok se u sredini nalazio srebrni znak u obliku teleskopa.

„Odakle si se ti stvorila?“, prošaputala je.

Knjiga se otvorila sama. Stranice su se brzo okretale sve dok se nije pojavila mapa noćnog neba. U uglu je bilo nacrtano sazvežđe Orion.

Nedostajale su mu tri zvezde iz pojasa.

Ispod crteža zasijao je naslov:

„Slučaj tri nestale zvezde.“

Slova su se polako pomerila i oblikovala novo pitanje.

„Posmatraču, šta prvo primećuješ?“

Sara je očekivala da će dobiti objašnjenje, ali knjiga je tražila odgovor od nje. Ponovo je prišla teleskopu.

Orionov pojas zaista više nije bio potpun. Na mestima na kojima su se ranije nalazile tri sjajne tačke ostale su tamne praznine.

Uzela je olovku i na margini zapisala:

„Nestale su u isto vreme.“

Istog trenutka na sledećoj stranici pojavio se trag od zlatnog praha. Vijugao je preko papira i završavao se pored crteža malog medveda.

Crtež je prvo pomerio šapu, a zatim se protegao. Iz knjige je iskočilo stvorenje veliko poput mačke. Ličilo je na plišanu igračku, ali mu je krzno bilo sačinjeno od meke svetlosti.

„Napokon vazduh!“, uzviknuo je i otresao zvezdanu prašinu sa ušiju.

Predstavio se kao Medić, čuvar Malog medveda. Kada je čuo da su Orionove zvezde nestale, zabrinuto je počeo da hoda po stolu.

„Sigurno ih je uzeo Loros“, rekao je. „On skuplja sve što sija.“

„Ko je Loros?“

„Zvezdani zmaj. Živi iza tamnog oblaka i uvek se pojavi neposredno pre nego što nešto nestane.“

To je zvučalo sumnjivo, ali Sara nije želela odmah da donese zaključak. Zamolila je svog malog gosta da joj ispriča sve što je video.

Medić se setio velike senke koja je preletela Orion. Posle nje je ostao zlatni prah. Čuo je i snažan huk koji je ličio na zmajevu riku.

„Jesi li video da uzima zvezde?“, upitala je.

Medvedić je spustio pogled.

„Nisam baš video taj deo.“

Knjiga je zatreperila. Na praznoj stranici pojavila se jedna rečenica:

„Ono što pretpostavljamo nije isto što i ono što znamo.“

Tada se sa krova začulo grebanje.

Sara je polako otvorila prozor. Na dimnjaku je sedeo veliki zmaj sa tamnoljubičastim krilima. Između njegovih krljušti presijavale su se zlatne tačke.

Medić se sakrio iza teleskopa.

„To je on!“, šapnuo je.

Loros nije izgledao kao opasan kradljivac. Jedno krilo bilo mu je pocepano, a po leđima je imao duboke ogrebotine. Teško je disao i jedva se držao za ivicu krova.

U prednjim kandžama stezao je malu srebrnu kutiju.

„Nisam imao gde drugde da odem“, rekao je. „Samo tvoj teleskop može da im pokaže put kući.“

Otvorio je kutiju.

U njoj su ležale tri zvezde. Bile su male poput klikera, ali su snažno obasjale celo potkrovlje.

Medić je odmah izašao iz skrovišta.

„Znao sam da si ih ukrao!“

„Nisam“, odgovorio je zmaj. „Noćas je kroz Orion prošla kiša gvozdenih meteora. Zvezde iz pojasa našle su se pravo na njenom putu. Sklonio sam ih pre udara.“

Sara je prišla bliže. Sada je videla da zlatni trag na njegovom telu nije ukradena svetlost. Dolazio je od oštećenih krljušti. Huk koji je Medić čuo takođe nije bio pobednički urlik. Zmaj je pokušavao da upozori stanovnike neba.

„Zašto ih jednostavno ne vratiš?“, upitala je.

Loros je raširio povređeno krilo.

„Ne mogu dovoljno visoko da poletim. Meteorska kiša još nije sasvim prošla.“

Medvedić je pognuo glavu.

„Pogrešio sam“, priznao je. „Poverovao sam starim pričama, a nisam proverio šta se dogodilo.“

Zmaj mu nije zamerio. Samo je gurnuo srebrnu kutiju prema devojčici.

Teleskop njenog dede imao je sočivo napravljeno od komadića davno pale zvezde. Mogao je da približi udaljeno nebo, ali i da ono što se nađe pred njim pošalje među zvezde.

Ipak, nije bilo dovoljno ubaciti svetleće kuglice u cev. Sara je morala precizno da usmeri teleskop prema praznim mestima u Orionovom pojasu. Ako pogreši, zvezde bi mogle da odlutaju u potpuno drugi deo neba.

Otvorila je svesku i pronašla poslednji crtež Oriona. Napravila ga je prethodne večeri, dok su sve tri zvezde još bile na svojim mestima.

Prema tom crtežu podesila je teleskop.

„Spremni smo“, rekla je.

Medić je pažljivo podigao prvu zvezdu i spustio je ispred sočiva. Sara je okrenula mali srebrni točkić.

Snop svetlosti poleteo je kroz prozor. Trenutak kasnije, na levom kraju Orionovog pojasa pojavila se sjajna tačka.

Prva zvezda vratila se kući.

Baš kada su pripremili drugu, nebom su proletele tamne linije. Gvozdeni meteori još su prolazili između sazvežđa.

Loros je podigao glavu.

„Moramo da sačekamo pravi trenutak.“

Devojčica je kroz teleskop pratila njihovo kretanje. Isprva su delovali kao bezbroj nasumičnih svetala. Posle nekoliko minuta primetila je pravilan razmak između dve grupe meteora.

Zapisala je vreme njihovog prolaska. Kada se otvorio sledeći bezbedan prolaz, brzo je okrenula točkić.

Druga zvezda zauzela je svoje mesto.

Ostala je još jedna.

Meteorska kiša postajala je sve gušća. Loros se popeo na vrh krova i raširio zdravo krilo ispred prozora. Njegove krljušti odbijale su manje komade koji su leteli prema kući.

Sara je gledala kroz teleskop sve dok joj oči nisu zasuzile. Čekala je još jedan razmak, ali ga nije bilo.

Tada je shvatila da ne mora da pronađe potpuno prazan put. Trebalo je da predvidi gde će se meteori nalaziti kada zvezda stigne do Oriona.

Pomerila je teleskop malo ispred praznog mesta.

„Sada!“

Medić je spustio poslednju zvezdu pred sočivo. Svetlost je projurila između meteora i skrenula tačno u trenutku kada je poslednji komad gvožđa prošao.

Orionov pojas ponovo je zablistao.

Čarobna knjiga podigla se sa stola. Na njenim stranicama pojavio se crtež Sare, Medića i Lorosa pored starog teleskopa.

Ispod njega je pisalo:

„Misterija je rešena kada su pitanja postala važnija od glasina.“

Medvedić je prišao zmaju.

„Žao mi je što sam te optužio.“

Loros mu je pružio jednu kandžu, a on ju je zagrlio sa obe šape.

Do jutra je meteorska kiša prestala. Povređeni gost odmorio se kraj dimnjaka, a zatim poleteo prema nebu. Medić se vratio na stranicu posvećenu Malom medvedu, ali je pre toga obećao da će ponovo doći.

Knjiga se zatvorila i ostala na stolu.

Sara nije bila sigurna kada će joj se ponovo otvoriti. Ipak, nije požurivala magiju. Vratila se teleskopu i još jednom pogledala Orion.

Sve tri zvezde bile su na svom mestu.

U svesci je ispod njihovog crteža zapisala ono što te noći nije želela da zaboravi:

„Dobra priča može da probudi sumnju. Samo pažljivo posmatranje može da otkrije istinu.“