Zašto volimo priče i zašto su one važne za decu?
Neke priče zaboravimo čim zatvorimo knjigu. Druge pamtimo godinama.
Sećamo se junaka koji nas je nasmejao, mesta koje smo zamišljali i trenutka kada smo poželeli da priča ima još samo jedno poglavlje. Deca možda zaborave svaku rečenicu, ali često pamte kako su se osećala dok im je neko čitao.
Zašto priče imaju toliku moć?
One nam pomažu da razumemo iskustva koja nismo lično doživeli. Kroz njih upoznajemo nepoznate svetove, prepoznajemo sopstvena osećanja i zamišljamo šta bismo uradili na mestu glavnog junaka.
Za dete priča može da bude zabava, uteha i početak važnog razgovora. Ponekad je i jednostavan način da se dan završi mirnije.
Priče nam omogućavaju da vidimo svet tuđim očima
Dok prati junaka, dete nakratko posmatra svet iz njegove perspektive.
Možda se junak plaši mraka, pokušava da pronađe prijatelja ili mora da prizna da je pogrešio. Dete vidi šta mu se dogodilo, kako se oseća i šta bira da uradi.
Takve situacije otvaraju prostor za razgovor bez pritiska da dete odmah govori o sebi. Mnogo je lakše pitati „Zašto je zeka bio tužan?“ nego „Zašto si ti danas tužan?“
Razgovor o izmišljenom junaku ponekad pomogne detetu da pronađe reči za sopstveno iskustvo. Priča mu daje bezbednu udaljenost sa koje može da razmišlja o strahu, ljutnji, ljubomori ili razočaranju.
Više o tome možete pročitati u našem tekstu Kako priče pomažu deci da razumeju emocije?
Priče povezuju decu i odrasle
Zajedničko čitanje nije važno samo zbog sadržaja knjige. Važan je i trenutak koji roditelj i dete provode zajedno.
Dete sluša poznat glas, postavlja pitanja i bira omiljene delove. Roditelj dobija priliku da primeti šta ga zanima, šta ga zabrinjava i kojim se likovima divi.
Ponekad dete želi da sluša istu priču mnogo puta. Odrasloj osobi to može da deluje zamorno, ali ponavljanje detetu pruža osećaj sigurnosti. Ono zna šta će se dogoditi, prepoznaje rečenice i raduje se omiljenom delu.
Nije potrebno da svako čitanje bude savršeno. Roditelj ne mora da glumi sve likove niti da priprema pitanja unapred. Dovoljno je da bude prisutan i da prati detetovu reakciju.
Priče obogaćuju dečji jezik
Dete kroz priče susreće reči koje možda ne čuje često u svakodnevnom razgovoru.
Ono iz konteksta zaključuje šta znače, primećuje kako su rečenice sastavljene i postepeno počinje da koristi nove izraze. Ilustracije mu pomažu da poveže reč sa predmetom, postupkom ili osećanjem.
Roditelj može povremeno da zastane i objasni nepoznatu reč, ali nema potrebe da prekida priču posle svake rečenice. Previše objašnjavanja može da naruši ritam i pretvori prijatno čitanje u lekciju.
Ako dete pita šta nešto znači, odgovorite jednostavno i nastavite. Priča će mu često kroz dalju radnju dodatno pojasniti novu reč.
Priče pokreću maštu
Dok sluša priču, dete zamišlja kako izgledaju mesta i likovi koje ne vidi pred sobom. Čak i kada knjiga ima ilustracije, ono dopunjava svet sopstvenim idejama.
Kako zvuči glas zmaja? Šta se nalazi iza zatvorenih vrata? Kuda vodi staza kroz šumu?
Priča ne daje uvek svaki odgovor. Upravo taj prostor između rečenica poziva dete da zamišlja, povezuje i stvara.
Zato jedna priča može da se nastavi dugo nakon čitanja. Dete može da nacrta junaka, napravi njegovu kuću od kockica ili izmisli novu avanturu. Knjiga tada postaje početak igre, a ne samo tekst koji treba pročitati.
Ako dete voli čarobne šume i pustolovine, zajedno možete pročitati priču Tajna skrivenog jezera.
Priče pomažu detetu da razmišlja o izborima
Dobri junaci nisu uvek savršeni. Oni pogreše, naljute se, odustanu ili donesu odluku koja povredi nekoga.
Dete prati posledice njihovih postupaka i razmišlja o tome šta je moglo da bude drugačije. Tako upoznaje različite načine rešavanja problema bez potrebe da odrasla osoba odmah izgovori pouku.
Umesto pitanja „Šta si naučio iz priče?“, pokušajte sa nečim konkretnijim:
„Zašto je junak to uradio?“
„Šta bi ti pokušao na njegovom mestu?“
Jedno dobro pitanje može da pokrene razgovor. Nema potrebe da posle svakog čitanja proveravate da li je dete razumelo poruku. Priča ne mora uvek da bude zadatak.
Zašto deca traže iste priče?
Ponavljanje detetu omogućava da otkrije detalje koje prvi put nije primetilo.
Tokom prvog čitanja uglavnom prati šta će se dogoditi. Sledeći put obraća više pažnje na ilustracije, reči i ponašanje likova. Uskoro može da dovršava rečenice ili da unapred najavljuje sledeći događaj.
Poznata priča pruža i predvidljivost. Dete zna da će se problem rešiti i da će junak na kraju biti bezbedan. Zbog toga iste priče često bira kada je umorno, uznemireno ili mu je potrebna bliskost sa roditeljem.
Ne morate svaki put da insistirate na novom naslovu. Omiljena priča može da ima posebno mesto u večernjoj rutini.
Kako izabrati priču za laku noć?
Najbolja priča nije obavezno ona koja nosi najveću pouku. Važnije je da odgovara uzrastu, interesovanjima i trenutnom raspoloženju deteta.
Deci od tri do pet godina obično prijaju kraće priče sa jasnom radnjom, izražajnim ilustracijama i blagim završetkom. Ponavljanje i humor mogu da im pomognu da duže prate priču.
Pogledajte naše priče za decu od tri do pet godina i dozvolite detetu da izabere junaka koji mu privuče pažnju.
Deca od šest do osam godina mogu da prate dužu avanturu i složenije odnose među likovima. Ipak, uzrast nije jedino merilo. Dete koje tek razvija naviku čitanja možda će više uživati u kraćoj priči sa mnogo dijaloga.
Za stariju decu možete istražiti priče za uzrast od više od šest.
Pred spavanje birajte priče koje se završavaju osećajem sigurnosti. Napete avanture i teške teme ostavite za raniji deo dana ako znate da će detetu biti potrebno više vremena za pitanja.
Kako da čitanje postane deo večernje rutine?
Čitanje ne mora da traje dugo. Deset mirnih minuta svake večeri može da bude vrednije od povremenog čitanja duge knjige kada su svi već umorni.
Ponudite detetu dva naslova i dozvolite mu da izabere. Sklonite druge aktivnosti na nekoliko minuta i čitajte tempom koji mu odgovara.
Ako koristite telefon, neka on služi samo kao knjiga. Uključite noćni režim, smanjite osvetljenje i držite uređaj tako da dete ne mora da gleda u ekran. Roditelj može da čita naglas, dok dete sluša iz kreveta.
Na sajtu Laku Noć možete da birate priče prema uzrastu i temi. Cilj nije da dete provede veče na telefonu, već da uređaj iskoristite kao jednostavan pristup priči kada knjiga nije pri ruci.
Više o vezi između priča i večernje rutine pronaći ćete u tekstu Kako priče za laku noć pomažu deci da utonu u san.
Ne mora svaka priča da podučava
Roditelji često traže knjige koje će detetu preneti određenu vrednost. Takve priče mogu da budu korisne, ali dete ponekad želi samo da se nasmeje, iznenadi ili otputuje u izmišljeni svet.
I to ima vrednost.
Ljubav prema čitanju ne nastaje tako što dete u svakoj priči traži lekciju. Nastaje kada knjige poveže sa radoznalošću, bliskošću i prijatno provedenim vremenom.
Dopustite mu da nekada izabere priču samo zato što mu se dopada naslovnica. Čitajte omiljenu avanturu ponovo i izmišljajte drugačiji kraj. Takvi trenuci pokazuju detetu da čitanje nije obaveza, već nešto čemu može da se raduje.
Priče ostaju sa nama
Priče pomažu deci da upoznaju reči, osećanja i svetove koji se razlikuju od njihovog. Istovremeno stvaraju male porodične rituale koje će možda pamtiti mnogo duže od same radnje.
Dete neće voleti svaku priču. Neće uvek želeti da razgovara o pročitanom, niti će svako veče mirno slušati do kraja. To ne znači da čitanje nema efekta.
Važno je da mu priče budu dostupne i da ih povezuje sa toplinom, slobodom izbora i vremenom provedenim sa nekim ko mu je važan.
Izaberite priču na sajtu Laku Noć i provedite nekoliko mirnih minuta zajedno. Možda će upravo večerašnji junak postati deo uspomene koju će dete dugo čuvati.
