Kada je sat zazvonio u pola pet, Neda je pomislila da se pokvario.

Napolju je bio potpuni mrak. Ulica je bila tiha, a prozori susednih kuća još nisu svetleli. Čak je i pas iz dvorišta preko puta spavao sklupčan u svojoj kućici.

Neda je zatvorila oči i povukla ćebe preko glave.

Tada je iz hodnika začula glas tetke Sanje.

„Ako želiš da vidiš kako se grad budi, moraš da ustaneš pre njega.“

Neda se odmah setila obećanja. Tetka joj je dozvolila da provede jutro u pekari.

Brzo se obukla, vezala kosu i navukla debele čarape. Nekoliko minuta kasnije hodale su praznom ulicom. Njihovi koraci odzvanjali su između kuća, a iz usta im je izlazio beli oblačić pare.

Pekara se nalazila na uglu, iza zelenih vrata sa malim staklenim prozorom. Kada ih je tetka otključala, Nedino lice dodirnuo je topao vazduh.

Unutra je mirisalo na kvasac, brašno i tek ispečen hleb.

Na velikom drvenom stolu čekale su okrugle lopte testa. Neke su bile prekrivene krpama, dok su druge već počele da rastu iz metalnih posuda.

„Zar testo nije spavalo?“ upitala je Neda.

„Jeste“, odgovorila je tetka Sanja. „Ali ono se probudilo pre tebe.“

Pritisnula je jednu loptu prstom. Udubljenje se polako vratilo na mesto.

„Vidiš? Spremno je.“

U pekari su radili i gospodin Vlada, koji je oblikovao vekne, i Jasmina, koja je slagala pecivo na velike plehove. Neda je dobila belu kecelju koja joj je sezala gotovo do članaka.

Njen prvi zadatak bio je da na papirne kese pričvrsti cedulje sa imenima kupaca.

Na jednoj je pisalo „Gospođa Olga“, a na drugoj „Vrtić Pčelica“. Najveća porudžbina bila je namenjena malom hotelu kraj stanice. U nju je trebalo spakovati mnogo zemički za doručak.

Neda je pažljivo prepisivala imena. Zatim je kese ređala na policu pored vrata.

Uskoro je pekara postala veoma bučna. Vrata rerne su se otvarala, plehovi zveckali, a mikser je brujao kao mali traktor. Tetka Sanja je istovremeno proveravala testo i razgovarala sa dobavljačem.

Kada je gospodin Vlada spustio veliku vreću brašna na sto, iz nje se podigao beli oblak.

Neda je kijala.

Jasmina se nasmejala.

„Sada izgledaš kao pravi pekar.“

Brašno se spustilo po stolu, kecelji i papirnim kesama. Kada ga je Neda obrisala, primetila je da su se neka imena razmazala.

Na jednoj cedulji videlo se samo slovo O. Sa druge je potpuno nestala poslednja reč.

U tom trenutku stigao je novi pleh, pa su kese morale da se pomere. Neda ih je brzo sklonila na drugu policu. Jedna se prevrnula, a nekoliko cedulja palo je na pod.

Pokušala je da ih vrati, ali više nije bila sigurna koja pripada kojoj kesi.

„Tetka Sanja“, pozvala je tiho.

Sanja je prišla polici i pogledala razmazana imena.

„Ovo bi moglo da napravi priličnu zbrku.“

Prvi kupci stizaće za manje od pola sata.

Neda je zavirila u kese. U jednoj su bile male kifle. U drugoj dugačka pletenica posuta makom. Treća je još bila prazna i čekala je zemičke iz rerne.

„Možemo ponovo da napišemo imena“, predložila je.

„Možemo“, rekla je tetka. „Ali kako ćemo sledeći put sprečiti da ih brašno ponovo prekrije?“

Neda je pogledala šarene kartone na polici sa ukrasima za torte. Uzela je crveni, žuti i plavi list.

Od crvenog kartona isekla je mali krug za gospođu Olgu, koja je uvek nosila crveni šešir. Za vrtić je napravila žutu pčelu. Na kartici za hotel nacrtala je plavi krevet.

Tetka Sanja je debelim flomasterom dodala imena. Zajedno su kartice zakačile drvenim štipaljkama, pa više nisu mogle da padnu sa kesa.

Neda je zatim označila i police. Svaka porudžbina dobila je svoje mesto.

Baš kada su završile, na vratima se začulo zvonce.

Ušla je gospođa Olga, umotana u dugačak kaput. Na glavi je zaista imala crveni šešir.

„Moja pletenica je spremna?“ upitala je.

Neda je pogledala karticu sa crvenim krugom i pružila joj pravu kesu.

Zatim je došao kuvar iz hotela. Posle njega stigao je domar iz vrtića. Nijedna porudžbina nije završila u pogrešnim rukama.

Kada je jutarnja gužva prošla, Neda je sela na malu stolicu kraj prozora. Tetka joj je donela toplu kiflu i šolju mleka.

Napolju više nije bilo mračno. Autobusi su prolazili ulicom, prodavnice su podizale roletne, a ljudi su žurili na posao.

„Grad se probudio“, rekla je Neda.

„A mi smo mu već pripremili doručak“, odgovorila je tetka.

Pre nego što su krenule kući, Neda je pogledala uredno složene kese sa šarenim karticama. Mislila je da je posao u pekari samo mešenje testa i pečenje hleba.

Sada je znala da neko mora da zapamti porudžbine, proveri kese i primeti problem pre nego što zazvoni zvonce na vratima.

Na izlasku joj je tetka pružila malu papirnu kapu.

Na prednjoj strani nacrtala je žutu zvezdu i ispod nje napisala:

„Neda, pomoćnica prve smene.“

Neda ju je ponosno stavila na glavu.

Dok su se vraćale kući, iz zelene pekare širio se miris toplog hleba. Ljudi koji su prolazili nisu znali koliko je posla već završeno.

Ali Neda je znala.

Pekara je počinjala da radi dok je grad još sanjao.