Svetlo se ugasi, roditelj krene prema vratima, a dete odjednom primeti senku koju tokom dana nije ni videlo.

„Nemoj da ideš. Nešto je iza zavese.“

Odrasla osoba vidi jaknu, igračku ili pomeranje grane ispred prozora. Dete vidi oblik koji ne ume da objasni. Rečenica „Nema čega da se plašiš“ zato retko rešava problem. Ona govori detetu da je pogrešno procenilo situaciju, ali mu ne pokazuje šta da uradi sa strahom koji već oseća.

Strah od mraka čest je tokom detinjstva. Ne mora da znači da dete ima ozbiljan problem sa anksioznošću niti da je roditelj napravio grešku u večernjoj rutini. Ipak, način na koji odrasli odgovaraju može pomoći da strah postepeno oslabi ili ga pretvoriti u sve duži ritual pred spavanje.

Cilj nije da dete već večeras zavoli potpunu tamu. Cilj je da uz podršku nauči da može da oseti strah i ipak ostane bezbedno u svom krevetu.

Zašto se deca plaše mraka?

Mrak uklanja veliki deo informacija na koje se dete oslanja. Poznata soba više ne izgleda isto kada ne može jasno da vidi vrata, igračke i nameštaj.

Istovremeno, mašta deteta postaje sve bogatija. Predškolsko dete može da izmisli čitav svet, ali ne uspeva uvek da odvoji zamišljenu opasnost od one koja zaista postoji. Kaput na stolici zato lako postane nepoznata osoba, dok zvuk cevi može da liči na korake.

Američka akademija za pedijatriju navodi strah od samoće u mraku među čestim dečjim strahovima. Većina takvih strahova ostaje blaga i vremenom prolazi uz podršku odraslih.

Strah može da se pojača nakon promene u detetovom životu. Polazak u vrtić ili selidba mogu povećati potrebu za blizinom roditelja. Ponekad je dovoljan i jedan video-snimak sa uznemirujućim prizorom koji dete nije potpuno razumelo.

Zato nije dovoljno pitati samo šta se nalazi u mraku. Važno je posmatrati šta se tokom dana promenilo.

Saslušajte dete bez potvrđivanja opasnosti

Roditelj ne mora da se složi da se iza zavese krije čudovište. Ipak, može da prihvati da je detetov strah ozbiljan.

Umesto „To je glupost“, bolje je reći:

„Vidim da te je ova senka uplašila. Hajde da pogledamo šta je pravi.“

Takva rečenica ne potvrđuje da opasnost postoji. Ona pokazuje detetu da može da govori o strahu bez podsmeha.

Pitajte ga šta tačno vidi ili čuje. Malo dete možda neće umeti da objasni sve, ali može da pokaže prema vratima ili nacrta ono što zamišlja. Tako ćete lakše otkriti da li ga plaši određena senka, odvajanje od roditelja ili nešto što je ranije gledalo.

Razgovor vodite tokom dana kad god je moguće. Umorno dete pred spavanje teško razmišlja o strahu. Tada mu više prijaju kratka potvrda i poznat završetak rutine.

Proverite sobu, ali ne stvarajte novi ritual

Ima smisla jednom proveriti da li jakna baca neobičnu senku ili grana udara u prozor. Dete tako uči da nepoznat prizor može imati obično objašnjenje.

Problem nastaje kada roditelj svake večeri mora nekoliko puta da pregleda ormar, prostor ispod kreveta i svaki ugao sobe. Dete tada može da zaključi da odrasla osoba zaista očekuje nešto opasno.

Proveru zato završite jasnom rečenicom:

„Videli smo da senku pravi jakna. Sada je vreme za spavanje.“

Nemojte uvoditi sprejeve protiv čudovišta ili izmišljene zaštitne čarolije ako dete veruje da je opasnost stvarna. Takva igra može kratko da ga umiri, ali istovremeno potvrđuje da je u sobi postojalo nešto od čega se mora braniti.

Napravite predvidljiv završetak večeri

Strah često dobije više prostora kada se vreme za spavanje svake večeri menja. Dete tada ne zna kada se završava igra, koliko će roditelj ostati i šta sledi nakon gašenja svetla.

Jednostavna rutina pruža mu poznat redosled. Može da uključi pranje zuba, kratku priču i zagrljaj pre gašenja svetla. Važno je da se kraj ne pomera svaki put kada dete zatraži još jednu proveru sobe.

Rutina ne uklanja strah odmah. Ona smanjuje neizvesnost koja ga može dodatno hraniti.

Da li treba ostaviti upaljeno svetlo?

Malo noćno svetlo može pomoći detetu da prepozna obrise u sobi i lakše se vrati u san ako se probudi. Nemours KidsHealth navodi noćno svetlo kao jednu od mogućnosti za predškolce koji se plaše mraka.

Izaberite slabo svetlo koje ne obasjava direktno krevet. Može da stoji u hodniku ili blizu vrata, tako da soba ne bude potpuno mračna.

Noćno svetlo treba da posluži kao privremena podrška, a ne kao jedini odgovor na strah. Ako dete želi, kasnije možete postepeno da smanjujete jačinu ili pomerate lampu dalje od kreveta.

Nemojte naglo ugasiti svetlo da biste dokazali da dete može bez njega. Napredak ne mora da počne najtežim korakom.

Pomozite detetu da upozna mrak tokom dana

Dete ne mora prvi put da se suoči sa tamom kada je umorno i samo u krevetu. Vežbanje je lakše tokom dana, kada se oseća sigurno.

Spustite roletne i zajedno posmatrajte kako se poznati predmeti menjaju kada ima manje svetla. Zatim uključite malu lampu i pokušajte da pogodite koji predmet pravi određenu senku.

Možete prošetati hodnikom uz prigušeno svetlo ili nekoliko minuta sedeti u sobi dok su vrata otvorena. Dete treba da zna da u svakom trenutku može da zatraži pauzu.

Ovakvi mali koraci pomažu mu da stekne iskustvo: mrak može da bude neprijatan, ali ono ume da ostane u njemu i sačeka da se oči naviknu.

Ako strah postane veoma intenzivan, nemojte sami forsirati vežbe. Stručnjak može da predloži tempo koji odgovara detetu.

Ponudite izbor koji ne menja granicu

Malo kontrole može da smanji napetost. Dete može da izabere koju će pidžamu obući ili koju će priču čuti. Može da odluči da li će vrata ostati malo otvorena.

Ipak, svi ponuđeni izbori treba da vode istom završetku: dete ostaje u svom prostoru za spavanje, a večernja rutina se završava u dogovoreno vreme.

Ako svako veče dobije mogućnost da ponovo pregovara o odlasku u krevet, strah lako postane način da roditelj ostane još pola sata. To ne znači da se dete pretvara. Ono može biti iskreno uplašeno i istovremeno naučiti da strah produžava roditeljevo prisustvo.

Budite nežni prema osećanju, ali dosledni prema rutini.

Obratite pažnju na sadržaj koji dete gleda

Dete ne mora da gleda film strave da bi ga neki prizor uznemirio. Neobična reklama, glasna scena ili video namenjen starijoj deci mogu ostati u njegovom sećanju.

Američka akademija za pedijatriju savetuje roditeljima da prate izloženost zastrašujućim slikama u filmovima, video-snimcima i igrama. Dete često ne ume da objasni da ga je određeni sadržaj uplašio, ali strah može da se pojavi tek kada legne.

Zato pred spavanje birajte mirne aktivnosti i isključite automatsko puštanje novih snimaka.

Priča može da otvori razgovor o strahu

Priča omogućava detetu da strah posmatra kroz iskustvo drugog junaka. Ono može da kaže da se lik plaši, čak i kada još nije spremno da govori o sebi.

U priči Princeza Lila i magični ključić za san junakinja istražuje neobične zvuke i otkriva njihova svakodnevna objašnjenja. Takva priča može da pokrene razgovor o tome kako mrak menja zvuke i oblike koje već poznajemo.

Nemojte nakon čitanja proveravati da li je dete „naučilo pouku“. Dovoljno je da ga pitate koji deo mu je bio strašan i šta je pomoglo junaku.

Priča može da podrži razgovor, ali ne treba da ubedi dete da od te večeri više ništa ne oseća.

Kako reagovati kada dete izađe iz kreveta?

Vratite ga mirno, bez dugog razgovora i pregovaranja. Podsetite ga na dogovor i ponovite istu kratku rečenicu:

„Bezbedan si. Vreme je da se vratimo u krevet.“

Ako dete postane veoma uznemireno, ostanite kratko pored njega. Izbegavajte da svake noći uvodite novu aktivnost ili prelazite u roditeljski krevet čim se strah pojavi. Dete tada može početi da zavisi od tog uslova da bi ponovo zaspalo.

Nekim porodicama odgovara postepeno smanjivanje prisustva. Roditelj najpre sedi blizu kreveta, a zatim tokom narednih večeri pomera stolicu prema vratima. Tempo treba da bude dovoljno blag da dete može da ga podnese, ali dovoljno dosledan da primeti napredak.

Kada strah od mraka zahteva dodatnu pomoć?

Razgovarajte sa pedijatrom ili dečjim psihologom ako strah traje dugo i postaje sve intenzivniji. Stručna podrška je važna i kada dete zbog njega odbija da ostane u bilo kojoj zamračenoj prostoriji ili ne može da spava bez dugog prisustva odrasle osobe.

Obratite pažnju na dnevne posledice. Stalne teškoće sa snom mogu dovesti do izražene pospanosti, razdražljivosti ili problema sa pažnjom.

Pomoć treba potražiti i ako se strah pojavio posle uznemirujućeg događaja ili ga prate druge velike promene u ponašanju. Američka akademija za pedijatriju savetuje stručnu procenu kada strah postane uporan i počne da ometa svakodnevni život deteta.

Najčešća pitanja

U kom uzrastu se javlja strah od mraka?

Najčešće se primećuje tokom predškolskog i ranog školskog uzrasta, kada dete ima razvijenu maštu, ali još uči da razdvoji zamišljenu opasnost od stvarne. Može se javiti i kod starijeg deteta, naročito tokom stresnog perioda.

Da li noćno svetlo može da pokvari san?

Jako svetlo može ometati mirno okruženje za spavanje. Ako je detetu potrebna svetlost, izaberite slabu lampu koja ne sija direktno prema licu. Kasnije je možete postepeno prigušivati.

Da li treba proveravati ima li čudovišta u sobi?

Možete zajedno proveriti koji predmet pravi neobičnu senku, ali nemojte potragu pretvarati u obavezni večernji ritual. Govorite o stvarnim predmetima u sobi, a ne o mogućnosti da se čudovište zaista krije.

Šta ako dete svake noći dolazi u roditeljski krevet?

Najpre proverite šta ga plaši. Zatim napravite dosledan plan vraćanja u njegov krevet. Ako dete ne uspeva da spava bez roditelja uprkos postepenoj podršci, razgovarajte sa pedijatrom ili dečjim psihologom.

Da li je strah od mraka isto što i noćni teror?

Nije. Dete koje se plaši mraka budno je i obično može da objasni šta ga plaši. Tokom noćnog terora dete spava, može da vrišti ili se pomera i najčešće se ničega ne seća ujutru.

Hrabrost se gradi u malim koracima

Detetu nije potrebno dokazivati da je njegov strah besmislen. Potrebna mu je odrasla osoba koja razume osećanje, ali veruje da ono može postepeno da ga savlada.

Nekada prvi korak znači ostaviti vrata malo otvorena. Sledeći može biti slabije noćno svetlo ili nekoliko minuta bez roditelja pored kreveta.

Strah možda neće nestati za jednu noć. Ipak, svaki mirno završen odlazak na spavanje daje detetu novo iskustvo. Mrak je ostao isti, a ono je uspelo da se oseća malo sigurnije.