Čim bi u dvorcu ugasili poslednju lampu, princeza Lila širom bi otvorila oči.

Tokom dana bila je vesela i puna energije. Trčala je kroz vrt, učila da jaše i pomagala baštovanu da bira cveće za velike kamene saksije. Uveče bi obukla spavaćicu, oprala zube i legla u krevet tačno u dogovoreno vreme.

Ipak, san dugo nije dolazio.

Dvorac je noću zvučao drugačije. Iz hodnika se povremeno čulo škripanje. Negde iznad njene sobe neko je pravio spore, teške korake. Iz pravca dvorišta dopiralo je zveckanje lanaca.

Najčudniji je bio tihi zvuk kraj prozora.

Ššš. Greb. Ššš.

Lila bi tada povukla pokrivač do nosa i pokušala da pogodi šta se nalazi sa druge strane stakla.

Kralj i kraljica primetili su da im je ćerka ujutru umorna. Razgovarali su sa njom, ali princeza nije umela tačno da objasni zašto ostaje budna.

„Samo mi se čini da dvorac noću nešto radi“, rekla je.

Roditelji su pomislili da bi joj prijala mirna slika kraj kreveta. Pozvali su slikara koji je umeo da naslika i najsitniju laticu.

On je nekoliko dana radio u velikoj dvorskoj sali. Kada je završio, doneo je sliku prolećne livade. Na njoj su rasli plavi i žuti cvetovi, dok je kroz travu tekao potok. U daljini se video njihov dvorac sa visokim kulama.

Sliku su okačili naspram princezinog kreveta.

Lila ju je dugo posmatrala. Pratila je naslikani potok i brojala leptire. Pronašla je čak i sićušnu kornjaču koju je slikar sakrio ispod jednog lista.

Te večeri lakše se umirila.

Tada se iz dvorišta ponovo začulo zveckanje.

Klang. Klang.

Odmah je podigla glavu sa jastuka.

Posle toga su iznad nje odjeknuli koraci.

Tup. Tup. Tup.

Na kraju se kraj prozora ponovilo:

Ššš. Greb.

Lila je ustala i pošla prema sobi svojih roditelja. U hodniku je srela gospođu Daru, najstariju čuvarku dvorca.

Za pojasom je nosila veliki svežanj ključeva. Neki su bili mali i srebrni. Drugi su bili teški, sa neobično oblikovanim vrhovima.

„Zašto si budna, princezo?“, upitala je.

„Dvorac ne spava. Stalno se nešto čuje.“

Dara se malo nasmešila.

„Velika kuća ima mnogo noćnih zvukova. Želiš li da saznamo odakle dolaze?“

Lila je želela da odmah krenu, ali je čuvarka prvo pokucala na vrata kraljevske odaje. Kraljica je saslušala njihov plan i obukla ogrtač.

Njih tri su zajedno pošle u noćni obilazak.

Dara je skinula jedan mali mesingani ključ sa priveskom u obliku kornjače. Pružila ga je princezi.

„Večeras ćeš biti moja pomoćnica. Ovim ključem otključaćeš vrata koja vode u unutrašnje dvorište.“

Lila ga je čvrsto stegla i stavila u bravu. Okrenula ga je uz malo truda, pa gurnula teška drvena vrata.

Hladan vazduh dodirnuo joj je obraze.

U dvorištu su dvojica stražara podizala pokretni most. Veliki lanci prolazili su kroz metalne koturove i udarali jedan o drugi.

Klang. Klang.

„To je prvi zvuk!“, rekla je Lila.

Stražari su objasnili da most podižu svake večeri kada zatvore kapiju. Ujutru ga ponovo spuštaju.

Princeza je nekoliko puta čula taj posao tokom dana, ali mu nikada nije obraćala pažnju. Noću je isti zvuk delovao mnogo glasnije.

Vratile su se unutra i nastavile niz hodnik. U blizini kuhinje začulo se ravnomerno udaranje.

Bup. Bup. Bup.

Kraljica je otvorila vrata.

Za dugačkim stolom radio je pekar. Pritiskao je veliko testo obema rukama. U ranu zoru od njega će napraviti hleb za doručak.

„Mislila sam da je noću kuhinja prazna“, rekla je Lila.

„Neko mora da pripremi testo dok ostatak dvorca spava“, odgovorio je pekar.

Dao joj je mali komad i dozvolio da ga oblikuje. Princeza je napravila nešto što je trebalo da liči na zvezdu. Jedan krak bio je suviše dugačak, pa je više podsećala na morsku zvezdu koja pokušava da pobegne.

Pekar ju je ipak stavio na pleh.

„Ispeći ću je za tvoj doručak.“

Nastavile su prema severnom krilu.

Tup. Tup. Tup.

Isti teški koraci koje je Lila čula iz kreveta dopirali su sa spiralnog stepeništa.

Popela se između majke i čuvarke. Na vrhu su stigle do male prostorije sa otvorenim krovom.

Tamo je dvorski astronom pomerao veliki teleskop. Imao je mekane čizme, ali je pod bio napravljen od starih dasaka. Svaki njegov korak odjekivao je u sobi ispod.

„Dakle, ti hodaš iznad moje glave“, rekla je princeza.

Astronom je iznenađeno spustio pogled.

Nije znao da se njena soba nalazi tačno ispod kule. Svake vedre noći beležio je položaje planeta i posmatrao Mesec.

Dozvolio joj je da pogleda kroz teleskop. Lila je ugledala okrugli Mesec prekriven tamnim i svetlim površinama.

„Mogu da hodam tiše“, obećao je astronom. „A mogu i da stavim mali tepih ispod teleskopa.“

Princeza mu je zahvalila.

Sada su otkrile poreklo zveckanja i koraka. Ostao je samo zvuk kraj prozora.

Ššš. Greb. Ššš.

Kada su se vratile u sobu, ništa se nije čulo. Kraljica je otvorila prozor i pogledala napolje, ali nije primetila ništa neobično.

Dara je podigla sveću malo više.

Pored zida raslo je staro drvo kestena. Jedna dugačka grana pružala se prema dvorcu. Vetar ju je polako pomerao.

Ššš.

Lišće je dodirnulo staklo.

Zatim je tanja grančica prešla preko kamenog okvira.

Greb.

Lila je odahnula.

„Drvo mi grebe prozor.“

Sledećeg dana baštovan će skratiti grančicu kako ne bi udarala u staklo. Te noći Dara je samo pričvrstila granu mekim kanapom i udaljila je od zida.

Princeza je vratila mesingani ključ.

„Više ti nije potreban?“, upitala je čuvarka.

Lila je pogledala kornjaču na privesku.

„Znam šta se nalazi iza svih vrata.“

Dara joj je ipak dozvolila da ga ponese do jutra. Stavila ga je na stočić pored kreveta, ispod slike prolećne livade.

Kraljica ju je pokrila i sela kraj nje.

Ubrzo se iz dvorišta začulo poslednje zveckanje lanca. Pokretni most bio je podignut, a kapija zatvorena.

Lila je zamislila stražare kako završavaju posao.

Negde daleko pekar je mesio sledeći deo testa.

Iznad nje je astronom napravio nekoliko koraka. Ovoga puta čuli su se mnogo tiše.

Dvorac više nije zvučao nepoznato. Svaki šum imao je svoj izvor, a iza svakog su se nalazili ljudi koji su se starali da ujutru sve bude spremno.

Princeza je pogledala sliku na zidu.

Pratila je naslikani potok sve do udaljenog dvorca. Zatim je pronašla kornjaču ispod lista.

Zatvorila je oči pre nego što je stigla da izbroji sve leptire.

Sledećeg jutra za doručak ju je čekalo pecivo u obliku neobične zvezde. Pojela je najduži krak i slikaru ispričala šta je otkrila tokom noćnog obilaska.

On se vratio sa tankom četkicom i dodao nekoliko novih detalja na sliku.

Kraj kapije je nacrtao dva stražara. U kuhinjski prozor smestio je pekara sa velikim testom. Na vrhu najviše kule pojavio se sićušan teleskop.

Lila je zatražila da na grani kestena naslika jedan zeleni list koji dodiruje njen prozor.

Od tada je sliku zvala „Noćna mapa dvorca“.

Ponekad bi je neki nov zvuk probudio. Tada više nije ostajala u krevetu i zamišljala najstrašnije objašnjenje. Ujutru bi pitala odakle dolazi.

Tako je saznala da cevi kuckaju kada kroz njih prolazi topla voda. Otkrila je i da vetar ume da zviždi kroz uzak otvor u kuli.

Poznati zvuci polako su postali deo večeri.

Klang iz dvorišta.

Tihi koraci iznad sobe.

Povremeni šum kestena.

Dvorac je završavao svoje noćne poslove, a princeza je tonula u san znajući ko se kreće iza njegovih debelih zidova.

Mesingani ključ sa kornjačom ostao je kod nje.

Više nije otključavao tajni prolaz niti vodio do čarobnog čamca.

Otvarao je obična vrata.

Iza njih su je čekali odgovori.