Poslednja svetlost letnjeg dana zadržala se na krovovima. Vazduh je još bio topao, a iz dvorišta se čulo tiho pevanje cvrčaka.

Ana je sedela na terasi u pidžami i čekala da se na nebu pojave prve zvezde. Pored nje je ležao plišani zec sa jednim savijenim uhom.

Obično bi joj mama ili tata pred spavanje pročitali priču. Te večeri oboje su morali da završe posao u susednoj sobi.

„Treba nam još malo vremena“, rekla je mama. „Doći ćemo čim završimo.“

Devojčica je klimnula glavom. Znala je da su blizu i da može da ih pozove. Ipak, već joj se spavalo.

Tata joj je predložio da izabere knjigu koju će kasnije čitati.

Ana je pogledala policu. Svaku priču sa nje čula je mnogo puta. Znala je gde zmaj izgubi krunu i na kojoj stranici gusar pronađe ostrvo.

„Večeras ću sama da smislim novu“, odlučila je.

Ponela je zeca u krevet i ostavila vrata sobe malo otvorena. Kroz prozor je videla veliko polje na kraju ulice. Danju je bilo puno žutih i belih cvetova. Sada se preko njega polako spuštala plavičasta senka.

Ana je sklopila oči i počela da zamišlja.

U njenoj priči polje je bilo toliko veliko da mu se kraj nije video. Cvetovi su se lagano njihali, a trava joj je dodirivala kolena. Iznad nje su leteli svici, ostavljajući za sobom sitne zelene tačke.

Hodala je zamišljenom stazom sve dok nije ugledala nešto što je sijalo jače od njih.

Na sredini polja rastao je zlatni cvet.

Bio je viši od ostalih. Imao je široke listove i mnogo sjajnih latica. Dok su se drugi cvetovi zatvarali pred noć, on je ostajao potpuno otvoren.

Ana mu je prišla.

„Zašto još ne spavaš?“, upitala je.

Cvet je brzo okrenuo glavu prema njoj.

„Nemam vremena za spavanje“, odgovorio je. „Moram da vidim sve što se noću događa.“

Želeo je da prebroji svaku zvezdu. Planirao je da prati svitke, a kasnije je nameravao da dočeka Mesec kada se pojavi iznad brda.

„Zar nisi umoran?“

„Pomalo.“

Njegova stabljika bila je povijena, a nekoliko latica tužno je visilo. Ipak, uporno je podizao glavu.

„Ako zatvorim latice, mogao bih da propustim nešto važno“, rekao je.

Ana je dobro poznavala taj osećaj. Ponekad bi iz kreveta čula kako roditelji razgovaraju u kuhinji. Tada bi se pitala da li se bez nje događa nešto zanimljivo. Čak bi poželela da ustane i proveri.

Sela je u travu pored cveta.

„Možemo malo da čekamo zajedno.“

Posmatrali su kako poslednja narandžasta boja nestaje iza brda. Na nebu su se redom pojavljivale zvezde. Prvo jedna, zatim druga. Ubrzo ih je bilo previše da bi ih izbrojali.

Zlatni cvet pokušao je da ih prati.

„Dvadeset sedam, dvadeset osam… Čekaj, da li sam onu već brojao?“

Počeo je ponovo.

Stigao je do petnaest, pa ga je zbunila zvezda koja je treperila. Posle trećeg pokušaja više nije mogao da drži glavu uspravno.

„Možda ne moraš sve da izbrojiš“, predložila je Ana.

„Kako ću onda znati koliko ih ima?“

„Ni odrasli ne mogu da vide sve zvezde.“

Cvet je razmislio. To mu se nije dopalo, ali nije mogao da smisli bolji odgovor.

Tada je između njih proleteo svitac. Napravio je dva kruga oko zlatnih latica, zatim nestao među travkama.

„Propustio sam gde je otišao“, požalio se cvet.

„Sutra možda dođe drugi.“

„A ako ne dođe?“

Devojčica je pogledala polje. Svuda oko njih nešto se tiho pomeralo. Nijedan trenutak nije mogao potpuno da se sačuva. Vetar bi pomerio travu, a svitac promenio pravac. Zvezde bi treperile i onda nestajale iza oblaka.

„Ne moraš sve da vidiš da bi ti noć bila lepa“, rekla je.

Zlatni cvet pokušao je da zatvori latice. Čim je spustio prvu, iz daljine se začulo šuštanje.

Odmah se ponovo otvorio.

„Šta je to bilo?“

Ana je oslušnula.

Zvuk je dolazio sa kraja polja. Lišće je šuštalo na blagom povetarcu.

„Samo vetar.“

Cvet je ponovo spustio jednu laticu.

Ubrzo je zacvrčao cvrčak.

„A to?“

„Neko peva.“

Spustio je drugu.

Ana mu je predložila da više ne pokušava da otkrije svaki zvuk. Mogao je samo da ih sluša dok mu se latice polako odmaraju.

Vetar je prošao kroz travu.

Jedna latica se zatvorila.

Cvrčak je ponovio svoju pesmu.

Zatvorila se još jedna.

Negde blizu začulo se tiho zujanje svica, pa je na svoje mesto legla i treća latica.

Cvetova sjajna glava postajala je sve manja. Ubrzo je ostao samo uzak zlatni krug.

„Ispričaj mi nešto“, zamolio je pospanim glasom.

„Kakvu priču želiš?“

„O nekome ko takođe ne može da zaspi.“

Ana je počela da priča o devojčici koja je ležala u sobi i čekala roditelje. Imala je plišanog zeca sa savijenim uhom i prozor okrenut prema velikom polju.

U njenoj priči ta devojčica je izmislila zlatni cvet.

„A šta se onda dogodilo?“, upitao je cvet.

„Pomogli su jedno drugom.“

„Kako?“

Ana je htela da odgovori, ali joj je sopstveni glas postao tih. Više nije bila sigurna da li sedi u polju ili leži u svom krevetu.

Trava ispod nje bila je meka poput ćebeta. Plišani zec pojavio se pored njene ruke, iako se nije sećala da ga je ponela na polje.

Zlatni cvet zatvorio je poslednju laticu.

Njegov sjaj više se nije video. Na tom mestu ostala je mala zlatna kugla koja se blago njihala na vetru.

„Laku noć“, prošaputala je Ana.

Odgovor nije čula.

U susednoj sobi roditelji su završili posao. Tata je uzeo knjigu sa police, a mama je polako otvorila vrata dečje sobe.

Ana je već spavala. Jednom rukom grlila je plišanog zeca, dok joj je druga počivala na jastuku.

Roditelji su je pokrili i poljubili za laku noć. Knjigu su ostavili na stočiću za naredno veče.

Ujutru je devojčica otvorila oči čim je sunce obasjalo sobu. Nekoliko trenutaka pokušavala je da se seti kraja svoje priče.

Prvo se setila polja. Zatim zvezda i svitaca.

Na kraju je ugledala zlatni cvet kako sklapa poslednju laticu.

Otrčala je do kuhinje i roditeljima ispričala šta je sanjala. Mama joj je predložila da nacrta cvet kako ga ne bi zaboravila.

Ana je uzela žutu bojicu i napravila mnogo širokih latica. Ispod crteža napisala je naslov uz tatinu pomoć:

„Cvet koji nije želeo da zaspi.“

Te večeri roditelji su imali vremena za čitanje. Ipak, devojčica nije odmah uzela knjigu sa stočića.

„Ja ću da počnem priču“, rekla je. „Vi možete da je nastavite.“

Mama je izmislila prvu livadu. Tata je dodao jednu izgubljenu bubamaru. Ana je odlučila kuda će ona poći.

Priča nije dugo trajala. Posle nekoliko rečenica glasovi su postali tiši, a soba sasvim mirna.

Pre nego što je zaspala, devojčica je oslušnula cvrčke ispod prozora.

Jedan zvuk.

Jedan spor udah.

Pa još jedan.

Kada su se njene oči zatvorile, noć je nastavila da šušti i sija.

Sve zanimljive priče sačekaće je do jutra.