Posle velike letnje oluje, šuma je izgledala kao da ju je neko tokom noći potpuno preuredio. Na stazama su ležale polomljene grančice, a sa lišća su padale krupne kapi. Vazduh je mirisao na vlažnu zemlju i borove iglice.

Čim je kiša prestala, mali zeka Loki izašao je iz svoje jazbine.

Voleo je da istražuje i često je prvi primećivao stvari koje bi drugima promakle. Znao je gde rastu najslađe šumske jagode i ispod kog žbuna se krije prolaz do potoka. Zbog svoje radoznalosti ponekad je upadao u nevolje. Najpre bi krenuo za onim što mu privuče pažnju, a tek kasnije bi razmislio kuda ide.

Tog jutra stigao je do livade kraj velikog hrasta. Vetar je oborio jednu tešku granu i otkrio otvor u zemlji koji je ranije bio skriven iza paprati.

Ličio je na ulaz u malu pećinu.

Iz tame je dopirala bleda plava svetlost.

Zeka je prišao i zavirio unutra. Dugačke uši pomerale su se pri svakom šumu. Nije čuo ništa osim vode koja je negde u dubini ravnomerno kapala.

Napravio je korak prema ulazu, ali se zaustavio.

Pre nekoliko dana obećao je majci da više neće sam ulaziti u nepoznata mesta. Poslednji put zaglavio se u šupljem panju i pola šume ga je tražilo do večeri.

Ipak, svetlost ga je neodoljivo privlačila.

„Samo ću kratko pogledati“, prošaputao je.

Tada se iza njega začulo šuštanje. Iz mokrog lišća izašao je stari jež Roki. Na leđima je nosio nekoliko pečuraka koje je oluja oborila sa panja.

„Nadam se da ne planiraš da uđeš unutra sam“, rekao je čim je ugledao prijatelja kraj otvora.

Loki je spustio šapu koju je već bio podigao.

„Nisam planirao da idem daleko.“

Jež je pogledao tamni prolaz.

„U pećini je i nekoliko koraka ponekad predaleko.“

Zeka je očekivao da će ga prijatelj odvući odatle. Umesto toga, Roki je predložio da najpre obiđu okolinu. U vlažnoj zemlji pronašli su tragove malih šapa. Vodili su pravo kroz otvor.

Nisu pripadali zecu ni lisici. Ličili su na tragove mladog jazavca.

U selu pod krošnjama živela je porodica jazavaca. Njihov najmlađi sin Timi često je lutao za bubama i puževima. Niko ga od prethodne večeri nije video.

Sada više nisu želeli samo da saznaju odakle dolazi plava svetlost. Postojala je mogućnost da je mališan ušao u pećinu pre oluje i da nije uspeo da izađe.

„Moramo ga pronaći“, rekao je Loki i ponovo krenuo prema otvoru.

Jež mu je stao na put.

„Moramo, ali ne ovako.“

Vratili su se do sela i ispričali odraslima šta su pronašli. Dok su se roditelji nestalog jazavca pripremali da pođu sa njima, sova Mila poletela je iznad šume. Želela je da proveri postoje li drugi otvori između stena.

Roki je poneo kotur čvrstog kanapa. Jedan kraj vezali su za stablo hrasta, a ostatak su odmotavali dok su ulazili. Loki je dobio malu torbu sa vodom i šargarepom. Na glavu je stavio fenjer koji mu je otac napravio od stare metalne posude.

Ovoga puta pećina mu nije delovala kao mesto u koje treba utrčati. Pažljivo je proveravao svaki kamen pre nego što bi spustio šapu.

Nedaleko od ulaza ugledali su izvor neobične svetlosti. Zidovi su bili prekriveni sitnim plavim pečurkama. Njihovi šeširi treperili su u mraku poput zvezda.

Loki je pružio šapu prema jednoj od njih, ali se predomislio.

Nije znao da li sme da je dodirne. Dovoljno je bilo da je posmatra.

Tragovi mladog jazavca nastavljali su se niz uzak hodnik. Na pojedinim mestima nestajali su u blatu, pa bi ih Roki ponovo pronašao kraj zida. Išli su sve dok nisu stigli do račvanja.

Levi tunel bio je širok i osvetljen plavim pečurkama. Desni je bio nizak, mračan i prekriven kamenjem.

„Sigurno je otišao levo“, rekao je zeka. „Tamo je mnogo lepše.“

Jež je kleknuo i dodirnuo tlo. U blatu nije bilo nijednog traga.

Sa druge strane, kraj mračnog prolaza pronašao je malu ogrebotinu na kamenu. Za oštru ivicu zakačila se kratka smeđa dlaka.

„Nije uvek pravi put onaj koji izgleda privlačnije“, rekao je.

Morali su da puze ispod niskog svoda. Što su dalje odmicali, voda se sve glasnije čula. Ubrzo su stigli do podzemnog potoka.

Na suprotnoj strani nalazila se uska kamena izbočina. Na njoj je sedeo promrzao i blatnjav Timi.

„Ovde sam!“, povikao je kada je spazio svetlost njihovih fenjera.

Tokom oluje voda je naglo porasla i odnela nekoliko kamenova preko kojih je prešao. Nije mogao da se vrati, a strah ga je sprečavao da potraži drugi izlaz.

Loki je odmah poželeo da preskoči potok. Povukao se nekoliko koraka i pripremio za zalet.

Voda nije izgledala široko. Bio je uveren da može da stigne do druge strane.

Tada je ispod njegove prednje šape skliznuo sitan kamen. Pao je u potok, a snažna struja ga je istog trenutka odnela u mrak.

Zeka se ukočio.

Da je potrčao samo trenutak ranije, možda bi i on završio u vodi.

„Ne mogu da skočim“, priznao je tiho.

Roki nije pokušao da ga ubedi u suprotno.

„Dobro je što si to primetio pre skoka. Potražimo drugo rešenje.“

Pregledali su obalu. Iznad potoka bila je zaglavljena duga, tanka grana koju je voda donela sa površine. Zajedno su je spustili preko najužeg dela toka. Ipak, bila je suviše nestabilna da bi mali jazavac sam prešao preko nje.

Tada je Loki pogledao kotur kanapa.

Jedan kraj obmotao je oko svog struka, a drugi je dao ježu. Polako je prešao preko grane, držeći prednje šape raširene radi ravnoteže. Voda je besno udarala u kamenje ispod njega.

Srce mu je lupalo toliko snažno da je jedva čuo prijateljevo ohrabrivanje.

Kada je stigao do druge strane, Timi mu je potrčao u susret.

„Mislio sam da me niko neće pronaći“, rekao je drhteći.

Zeka mu je dao malo vode i šargarepu iz torbe. Zatim je kanap vezao oko njegovog struka.

„Ne gledaj u potok“, savetovao ga je. „Gledaj mene i pomeraj jednu po jednu šapu.“

Na pola puta grana se zatresla. Mali jazavac je zatvorio oči i stao.

Loki se i sam plašio, ali nije požurivao svog novog druga.

„Možemo da sačekamo“, rekao je. „Kanap te drži, a Roki je na drugoj strani.“

Posle nekoliko dubokih udaha, Timi je nastavio. Ubrzo su obojica bezbedno stigla do obale.

Kada su krenuli nazad, shvatili su koliko im znači kanap koji su odmotavali putem. Bez njega bi teško pronašli izlaz među sličnim prolazima.

Kod račvanja ih je čekala Mila. Pronašla je usku pukotinu na vrhu pećine i kroz nju uletela unutra. Kada je videla da je mališan sa njima, radosno je raširila krila.

Na izlazu su ih dočekali zabrinuti roditelji. Majka jazavica snažno je zagrlila sina, dok je njegov otac zahvaljivao svima koji su učestvovali u potrazi.

Loki je pogledao pećinu. Plava svetlost više ga nije mamila da nekuda pojuri bez razmišljanja. Sada ga je podsećala na sve što je moglo da pođe po zlu, ali i na ono što su zajedno uradili kako treba.

Sledećeg jutra vratio se do livade sa drvenom tablom. Na njoj je nacrtao upozorenje da niko ne ulazi bez odraslih i odgovarajuće opreme. Postavio ju je pored velikog hrasta, a zatim papratima zaklonio najklizaviji deo prilaza.

Nije prestao da istražuje šumu. I dalje je zavirivao iza nepoznatih stabala i pratio neobične tragove. Samo je pre polaska počeo da razmišlja šta mu je potrebno i ko treba da zna kuda ide.

A plave pečurke ostale su u pećini, netaknute i sjajne.

Loki je znao da ne mora svako čudo da ponese kući. Ponekad je dovoljno da mu se diviš tamo gde si ga pronašao.