Na kraju male doline, između guste šume i visokih planina, nalazilo se selo u kojem se noću svaka zvezda jasno videla. Nije bilo visokih zgrada ni uličnih svetiljki koje bi zaklanjale nebo. Kada bi pao mrak, činilo se kao da se čitav svod spustio tik iznad krovova.

U jednoj od kuća živeo je Nikša, nestašan dečak radoznalih očiju i kose boje meda. Teško je sedeo mirno. Uvek je nešto istraživao, rastavljao ili pokušavao da dohvati, čak i kada bi mu odrasli rekli da to ne dira.

Ipak, pred spavanje je umeo dugo da miruje kraj prozora. Posmatrao je sazvežđa i smišljao priče o dalekim svetovima. Pitao se ko tamo živi i da li neko sa druge strane neba gleda pravo u njega.

Jedne noći spazio je neobičnu svetlost u srcu šume.

Nije ličila na lampu niti na vatru. Bljesnula bi zlatno, zatim bi se ugasila. Posle nekoliko trenutaka ponovo bi zasijala, kao da mu šalje tajni znak.

Sledećeg jutra u ranac je stavio sendvič, flašicu vode i mali džepni nož koji mu je deda poklonio. Poneo je i komad crvenog kanapa kako bi obeležio put do kuće.

Čim je završio doručak, krenuo je prema šumi.

U početku je hodao poznatom stazom, ali se ubrzo provukao između dva gusta žbuna i zašao dublje među stabla. Na granama je vezivao kratke komadiće kanapa. Tako će, mislio je, lako pronaći put nazad.

Što je dalje odmicao, šuma je postajala tiša. Više se nisu čuli ni udarci detlića. Čak je i vetar prestao da pomera lišće.

Posle nekoliko sati stigao je do proplanka.

Na njegovoj sredini raslo je ogromno drvo. Deblo je bilo toliko široko da ga ni petoro odraslih ljudi ne bi moglo obuhvatiti rukama. Koreni su se širili kroz travu poput velikih, uspavanih zmija. Na granama su treperili zlatni listovi.

Nikša je istog trenutka prepoznao svetlost koju je prethodne noći video sa prozora.

Prišao je stablu i položio dlan na koru. Bila je topla. Negde duboko u deblu začulo se sporo kucanje.

Tum. Tum. Tum.

Uplašeno je sklonio ruku, ali tada se u kori pojavila tanka zlatna pukotina. Širila se sve dok nije ocrtala visoka vrata. Ona su se otvorila bez škripanja.

Sa druge strane nije stajala unutrašnjost drveta. Prostirao se nepoznat svet obasjan ljubičastim nebom.

Radoznalost je još jednom pobedila oprez.

Čim je zakoračio kroz prolaz, sve oko njega ispunilo se zvucima. Ptice su pevale kao pravi hor, dok su se iz daljine čuli smeh i muzika.

Nedaleko od ulaza sedela je veverica sa šeširom napravljenim od žira.

„Kasniš“, rekla je.

Dečak se osvrnuo, uveren da se neko šali sa njim.

„Tebi govorim“, nastavila je životinja. „Ne vidim nikoga drugog sa sendvičem u rancu.“

Nikša se nasmejao. Hteo je da je pita kako zna šta nosi, ali je ona već skočila na granu i požurila dalje.

Pratio ju je do šarene livade. Tamo je zec svirao violinu, a nekoliko ježeva igralo je u krugu. Pored reke koja je tekla uzbrdo sedeo je veliki medved i pevao uspavanku mladuncima. Njegov duboki glas ljuljao je cvetove kao blagi vetar.

Iza livade uzdizale su se planine koje su se lagano pomerale u ritmu muzike.

Nikša je želeo sve da vidi. Probao je bobice koje su menjale ukus pri svakom zalogaju. Takmičio se sa zečevima u preskakanju kamenja. Upoznao je i puža koji je tvrdio da je najbrži glasnik u čitavom kraljevstvu.

Tek predveče setio se da mora kući.

Kada je ponovo dotakao zlatno drvo, svet oko njega se zavrteo. Već sledećeg trenutka stajao je na poznatom proplanku. Iza njega više nije bilo vrata.

Narednih dana vraćao se kad god je mogao. U tom neobičnom kraljevstvu učio je da prepoznaje govor vetra. Saznao je i da drveće pamti svaki glas koji je čulo. Nikome u selu nije ispričao gde odlazi. Bio je siguran da mu odrasli ne bi poverovali.

Jednog popodneva dočekala ga je neobična tišina.

Reka je i dalje tekla uzbrdo, ali nije žuborila. Zec je pomerao gudalo preko žica, a iz violine nije izlazio ni ton. Medved je otvarao usta, ali njegov glas se nije čuo.

Čak su se i planine umirile.

„Šta se dogodilo?“, upitao je zabrinuto.

Iza stabla je izašla devojčica u ogrtaču od zelenog lišća. Bila je malo starija od njega. U dugoj tamnoj kosi nosila je grančice sa zlatnim pupoljcima.

Predstavila se kao Lena, čuvarka prolaza.

„Čarobnjak Bezboja krade zvuke iz našeg sveta“, objasnila je. „Zatvara ih u staklene posude i odnosi u svoju kulu. Kada nestane poslednja pesma, zlatno drvo će zaspati. Vrata između svetova više se neće otvoriti.“

„Zašto bi neko želeo svet bez zvukova?“

„Zato što ne podnosi ono što ne može da kontroliše. Ne ume da stvara muziku, pa je odlučio da je niko drugi ne sme imati.“

Nikša je pogledao prijatelje. Veverica više nije zbijala šale. Medved nije mogao da uspava mladunce. Bez smeha i pesme, njihovo veselo kraljevstvo delovalo je prazno.

„Gde je ta kula?“, upitao je.

Lena ga je povela stazom posutom sivim kamenjem. Na njenom kraju stajala je građevina bez prozora. Iza debelih zidova povremeno bi zazvonilo staklo.

Čuvarka ga je upozorila da prednji ulaz štiti čarolija. Vrata su se otvarala samo vlasniku kule.

Nikša se zamišljeno zagledao u visoki zid. Tada je primetio uzak dimnjak na krovu.

Nestašluci zbog kojih je često upadao u nevolje ovoga puta mogli su da mu pomognu.

„Ne moramo da prođemo kroz vrata“, šapnuo je.

Uz pomoć dugih stabljika napravili su čvrsto uže. Veverica se popela do vrha i pričvrstila ga za kameni ukras. Nikša je prvi stigao do krova, a zatim se kroz dimnjak spustio u mračnu prostoriju.

Svuda oko njega stajale su staklene posude. U jednoj je treperio cvrkut ptica. Druga je skrivala huk vodopada. U najvećoj se sudarala grmljavina.

Čarobnjak je sedeo za stolom okrenut leđima. Pažljivo je spuštao smeh šumskih vila u malu bočicu.

Dečak je pokušao da se prikrade polici, ali je slučajno zakačio metalnu kašiku.

Čim je pala na pod, Bezboja se okrenuo.

„Ko se usuđuje da uđe u moju kulu?“

Nikša je znao da ne može da ga pobedi snagom. Zato se nasmešio i podigao prazne ruke.

„Došao sam jer sam čuo da poseduješ najređu zbirku zvukova na svetu.“

Čarobnjak se uspravio, očigledno zadovoljan.

„Niko nema bogatiju.“

„Ne verujem“, odgovorio je posetilac. „Sigurno nemaš zvuk koji se može čuti samo kada su sve posude otvorene.“

Bezboja se namrštio.

Nije mogao da podnese pomisao da njegovoj zbirci nešto nedostaje.

„Naravno da ga imam!“, viknuo je. „Odmah ću ti dokazati.“

Jednim pokretom štapa podigao je sve poklopce.

Kulu je ispunila nezamisliva buka. Iz posuda su izleteli smeh, pesma i šapat lišća. Grmljavina je protresla zidove, a huk reke otvorio vrata. Muzika je pojurila napolje i razlila se čitavim kraljevstvom.

Bezboja je pokušao da vrati zvuke, ali mu je štap ispao iz ruke. Veverica ga je zgrabila i pobegla kroz otvorena vrata.

Čarobnjak je potrčao za njom. Na pragu ga je sačekala pesma stotina ptica. Bila je toliko snažna da je njegov sivi ogrtač počeo da se pretvara u jato moljaca. Bez magičnog plašta više nije mogao nikoga da ućutka.

Postiđen i ljut, pobegao je preko planina.

U kraljevstvo se vratila radost. Reka je ponovo žuborila, a violina zasvirala. Medvedova uspavanka začula se čak na drugom kraju doline.

Kada je stiglo vreme za povratak, Lena je Nikši poklonila jedan zlatni list.

„Drvo ne bira najjače“, rekla je. „Propušta one koji primećuju ono što drugi ne vide.“

Po povratku u svoj svet stavio je list između stranica omiljene knjige. Danju je izgledao sasvim obično. Noću bi blago zasijao svaki put kada bi prolazu bila potrebna njegova pomoć.

Nikša više nije gledao šumu samo kao mesto za nestašluke. Naučio je da pažljivo sluša njene zvuke. Znao je da svaki cvrkut i šum nose deo priče koju vredi sačuvati.

Ponekad bi se sa proplanka začula violina koju niko drugi u selu nije čuo. Tada bi dečak spakovao ranac i požurio prema zlatnom drvetu.

A ako se neke mirne noći kroz šumu proširi duboka medveđa uspavanka, to možda nije samo vetar među granama. Možda su se vrata ponovo otvorila i nova pustolovina upravo počinje.