Zvono na seoskom trgu oglašavalo se svakog podneva. Tada su trgovci zatvarali tezge, pekar je iznosio vruće pogače, a deca bi istrčala iz škole. Samo je jedan dečak obično kasnio na ručak.

Matija je gotovo svako slobodno popodne provodio iza kovačnice. Tamo je vežbao mačevanje drvenim mačem, sa štitom koji mu je deda napravio od stare hrastove daske.

Bio je najmlađi vitez u selu, bar prema sopstvenim rečima. Nije imao sjajan oklop ni ratnog konja. Nosio je platneni prsluk sa nevešto izvezenim grbom i jahao mirnu magaricu Belku. Ipak, nikome nije dozvoljavao da ismeva njegovu želju da jednog dana postane pravi čuvar kraljevstva.

Jednog jutra selo je probudila snažna tutnjava. Prozori su zadrhtali, a jato golubova poletelo je sa krova stare većnice.

Zvuk je došao iz napuštenog kamenoloma iza severnog brda.

Meštani su odavno izbegavali to mesto. Govorilo se da su tuneli nestabilni i da se kamenje obrušava bez upozorenja. Nekada su odatle vadili beli kamen za kuće, ali je ulaz godinama bio zatvoren.

Istog dana kroz selo su prošla teška kola prekrivena tamnim platnom. Vukli su ih umorni konji, dok su pored njih hodali stražari u sivim uniformama. To je već bila treća takva povorka za nedelju dana.

Matija je potrčao za njima. Iz jednog sanduka ispao je predmet koji je na suncu zasijao poput novčića.

Bila je to zlatna krljušt, velika skoro kao njegov dlan.

Nikada nije video ništa slično. Bila je topla, iako je jutro bilo hladno. Kada ju je približio uhu, začuo je tih i dubok uzdah.

Te večeri nije mogao da prestane da razmišlja o neobičnom pronalasku. Sačekao je da se svetla u kućama ugase, stavio krljušt u džep i tiho izveo Belku iz štale.

Magarica nije bila oduševljena noćnom šetnjom. Ipak, strpljivo ga je nosila putem kojim su prošla kola.

Iza severnog brda ugledali su svetlost. Dolazila je iz kamenoloma, u kojem je sada radilo nekoliko velikih peći. Stražari su istovarali drva, a radnici gurali kolica puna crnog kamenja.

Dečak je ostavio Belku iza žbunja i prišunjao se ogradi. U sredini kamenoloma nalazila se duboka jama. Sa njenog dna dopiralo je teško disanje.

Spustio se niz strmu stazu i sakrio iza gomile kamenja.

Tada ga je ugledao.

U jami je ležao zlatni zmaj.

Gvozdeni lanci držali su mu noge i krila. Oko vrata je imao široku ogrlicu povezanu sa neobičnom mašinom. Sa svakim njegovim udahom kroz cevi bi prošla zlatna svetlost. Na drugom kraju iz njih su ispadali sjajni kamenčići.

Zmaj je otvorio oči. Bile su zelene i umorne.

„Ne prilazi“, šapnuo je. „Ako te primete, zarobiće i tebe.“

Matija je kleknuo iza stene.

„Ko ti je ovo uradio?“

„Gospodar kamenoloma, vojvoda Ognjen. Uveren je da moj dah može da pretvori kamen u zlato.“

Sjajni kamenčići kraj mašine zaista su ličili na zlato, ali su ubrzo gubili boju i pretvarali se u siv prah.

Zmajev dah nije bio namenjen stvaranju bogatstva. Njegova toplota budila je seme u proleće i pomagala mladuncima da prežive hladne noći. Što je mašina duže izvlačila njegovu snagu, to je postajao slabiji.

„Oslobodiću te“, obećao je mali vitez.

Izvukao je drveni mač i udario njime po lancu.

Mač se prepolovio.

Zveket je privukao stražara, pa je dečak jedva uspeo da se sakrije u prazna kolica. Radnik ih je ubrzo izgurao iz jame. Čim se našao iza ograde, potrčao je prema mestu na kojem ga je čekala Belka.

Kući se vratio pred zoru.

Prva pomisao bila mu je da nikome ništa ne kaže. Pravi junaci iz priča sami su pobeđivali neprijatelje. Nisu trčali kući po pomoć čim bi im se polomio mač.

A onda je iz džepa izvadio zlatnu krljušt. Više nije bila topla.

Shvatio je da bi pokušaj samostalnog spasavanja samo dao vojvodi vremena da završi ono što je započeo.

Otišao je pravo kod dede.

Stari kovač ga je saslušao bez prekidanja. Pažljivo je pregledao krljušt, a zatim uzeo komad polomljenog mača.

„Hrabrost ne zavisi od oružja koje nosiš“, rekao je. „Ponekad se pokaže tako što priznaš da ti je potrebna pomoć.“

Zajedno su otišli na seoski trg. Matija je okupljenim meštanima ispričao šta je video. Neki mu nisu poverovali. Drugi su se plašili vojvodinih stražara.

Tada je na zemlju spustio zlatnu krljušt.

Njena svetlost bila je toliko slaba da se jedva primećivala.

Pekar se prvi javio. Prethodnih dana vatra u njegovoj peći neobično brzo se gasila. Zemlja na njivama postala je hladna i tvrda, iako je proleće već stiglo. Čak je i voda u seoskom bunaru svakog jutra bila prekrivena tankim ledom.

Ljudi su shvatili da zmajeva snaga nije nestajala samo u kamenolomu. Bez njegove toplote trpelo je čitavo selo.

Kovač je dugo pravio brave za tamošnje rudnike. Znao je da lanci imaju zajednički sigurnosni klin. Ako ga izvuku, sve karike će se otvoriti odjednom.

Pre sumraka meštani su krenuli prema severnom brdu.

Nisu nosili mačeve. Poneli su čekiće i užad. Neki su uzeli fenjere kako bi osvetlili put. Bilo ih je mnogo više nego stražara.

Na ulazu ih je sačekao vojvoda u crvenom ogrtaču.

„Vratite se svojim kućama“, naredio je. „Ovaj kamenolom pripada meni.“

„Kamen možda pripada vama“, odgovorio je Matija. „Zmaj ne pripada nikome.“

Vojvoda se nasmejao kada je video dečaka sa polomljenim drvenim mačem.

„Ti ćeš me zaustaviti?“

„Ne ja“, rekao je i pokazao prema okupljenim ljudima. „Mi.“

Radnici su spustili alat. Nisu želeli da povrede svoje komšije zbog čoveka koji im je danima krio koga drži u jami. Stražari su pogledali broj okupljenih ljudi i sklonili se sa puta.

Vojvoda je tada potrčao prema mašini. Povukao je veliku polugu, nameravajući da odjednom izvuče svu preostalu snagu zarobljenika.

Cevi su počele da se tresu. Zemlja je zadrhtala, a sa ivice kamenoloma odlomila se velika stena.

„Klin je ispod ogrlice!“, povikao je kovač.

Matija je potrčao niz stazu. Uvukao se ispod jedne cevi i provukao između lanaca. Metal je bio toliko vruć da mu je pekao dlanove.

U tom trenutku mašina je pukla. Teška greda poletela je pravo prema njemu.

Zmaj je skupio poslednju snagu i raširio jedno krilo. Greda je pala preko njega, ne povredivši dečaka.

Matija je ugledao sigurnosni klin. Uhvatilo ga je obema rukama i povukao, ali nije uspeo da ga pomeri.

Ubrzo mu se pridružio deda. Zatim je dotrčao pekar. Za njima su stigli i ostali.

Zajedno su povukli.

Klin je izleteo, a lanci su pali na zemlju.

Zmaj se polako uspravio. Prvo je oslobodio krila, zatim je duboko udahnuo. Iz njegovih nozdrva nije izašla vatra, već talas zlatne toplote.

Led u seoskom bunaru istopio se, dok su se na okolnim livadama otvorili prvi prolećni cvetovi.

Vojvoda je pokušao da pobegne sa vrećom lažnog zlata. Međutim, ona se pocepala, a sivi prah prosuo mu se po čizmama. Bez stražara koji bi izvršavali njegova naređenja, nije delovao ni moćno ni opasno.

Ubrzo je stigla kraljeva straža. Odvela ga je da odgovara zbog zatvaranja zmaja i ugrožavanja radnika.

Zlatni div ostao je nekoliko dana kraj sela kako bi povratio snagu. Deca su mu donosila vodu, a on im je dozvoljavao da dodirnu njegove glatke krljušti. Belka ga se u početku plašila, ali je ubrzo otkrila da u njegovoj blizini trava raste brže i postaje slađa.

Pre odlaska, zmaj je spustio jednu novu krljušt pred Matiju.

„Nisi me spasao zato što se ničega ne bojiš“, rekao mu je. „Spasao si me zato što nisi dozvolio da strah odlučuje umesto tebe.“

Dečak nikada nije popravio svoj drveni mač. Njegove polovine okačio je iznad kreveta kao podsetnik na noć kada je naučio da pravi vitez ne mora sve da uradi sam.

Godinama kasnije, ljudi su još pričali o zlatnom zmaju iz starog kamenoloma. Ipak, Matija je najviše voleo deo priče u kojem je čitavo selo zajedno povuklo gvozdeni klin.

Jer tog dana nisu dobili samo jednog junaka.

Postali su selo puno njih.