Anika je bila vesela i radoznala devojčica. Najviše je volela da provodi vreme u šumi iza svoje kuće. Poznavala je gotovo svaku stazu, svako staro drvo i svaki potok koji je veselo žuborio između kamenja.

U tim pustolovinama uvek ju je pratio njen verni pas Li. Imao je meku, zlatnu dlaku i velike smeđe oči. Čim bi ugledao da devojčica obuva svoje crvene čizme, dotrčao bi do vrata i počeo da maše repom. Znao je da ih čeka novo istraživanje.

Jednog toplog prolećnog jutra krenuli su u šumu ranije nego obično. Vazduh je mirisao na vlažnu zemlju, a sunčevi zraci probijali su se kroz krošnje. Ptice su pevale tako glasno da se činilo kao da se međusobno dozivaju.

Prateći plavog leptira, udaljili su se od poznate staze. Li je nekoliko puta zastao i podigao uši. Ispred njih se, između dva velika hrasta, pojavio uzak put obrastao sitnim belim cvećem.

Devojčica je bila sigurna da ga ranije nije videla.

„Hajde samo da pogledamo kuda vodi“, rekla je svom četvoronožnom prijatelju.

Pas je tiho zalajao, kao da se slaže.

Staza je krivudala kroz gustu šumu. Grančice su pucketale pod njihovim nogama, dok su se grmovi povijali kao da im pokazuju put. Posle dugog hodanja, drveće se razmaklo. Pred njima se pojavilo malo jezero skriveno među visokim stenama.

Voda je bila bistra i mirna. Iako je bio dan, na njenoj površini svetlucale su zvezde.

Anika je prišla obali, potpuno očarana. Nikada nije videla ništa slično. Li je njuškao travu, a zatim je pogledao u vodu. U istom trenutku, jezero je zasijalo snažnom plavom svetlošću.

Iz vode su počeli da izleću mali leptiri. Njihova krila blistala su poput zvezda na noćnom nebu. Leteli su iznad jezera, ostavljajući za sobom srebrne tragove.

Jedan je sleteo na ispruženi dlan devojčice. Osetila je prijatnu toplinu i blago golicanje njegovih nožica.

„Napokon si stigla“, rekao je leptir.

Anika je iznenađeno otvorila oči.

„Ti govoriš?“

„Govorimo samo pred onima koji iskreno vole prirodu“, odgovorio je. „Ovo je Jezero života. Njegova voda daje snagu šumi. Zahvaljujući njoj rastu biljke, životinje pronalaze hranu, a potoci nikada ne presušuju.“

Dok je govorio, svetlost u vodi počela je da slabi.

Leptir joj je objasnio da je jezero u opasnosti. Čarobnjak sa Severne planine želeo je da zarobi njegovu magiju. Verovao je da bi mu ona dala neograničenu moć. Već je začarao izvore koji su hranili jezero, pa je vode bilo sve manje.

Ako izvori potpuno presuše, zvezdani leptiri će nestati. Ubrzo će početi da se suši i šuma oko Anikine kuće.

Devojčica je pogledala svog psa. Bio je neobično miran, ali njegov odlučan pogled rekao joj je da neće morati da krene sama.

„Kako možemo da pomognemo?“, upitala je.

Leptir joj je dao malu staklenu bočicu. U njoj se nalazila kap svetlucave vode.

„Ovo je poslednja slobodna kap Jezera života. Može da izleči svaku ranu, ali njena prava snaga zavisi od osobe koja je nosi. Morate stići do kule i osloboditi začarane izvore.“

Tako je počelo njihovo putovanje.

Put ih je prvo poveo kroz Mračnu šumu, u kojoj su krošnje zaklanjale sunce. Tamo su pronašli mladu lisicu zarobljenu ispod pale grane. Devojčica je pokušala da je podigne, ali bila je preteška. Li je počeo da kopa zemlju oko nje. Kada su zajedno napravili dovoljno prostora, uspeli su da oslobode povređenu životinju.

Anika je htela da upotrebi čarobnu vodu, ali ju je leptir zaustavio.

„Sačuvaj je. Lisici sada više treba tvoja pažnja nego magija.“

Devojčica je pocepala komad marame i pažljivo povezala njenu šapu. Ubrzo se pojavila odrasla lisica i odvela mladunče na sigurno.

Nastavili su prema planini. Što su se više penjali, vetar je postajao hladniji. Na uskoj stazi ugledali su malo drvo koje se savijalo pod naletima vetra. Koren mu se odvojio od zemlje.

Anika je kleknula i vratila zemlju oko njega. Li je šapama gurao lišće preko korena. Kada su završili, stablo se ponovo uspravilo.

Tada su se njegove grane pomerile i pokazale im prolaz kroz stene. Zahvaljujući tom prečacu, do kule su stigli pre zalaska sunca.

Bila je visoka i siva, bez ijednog prozora. Oko nje su stajale velike metalne cevi kroz koje je tekla ukradena voda. Ulazna vrata otvorila su se uz glasnu škripu.

Unutra ih je čekao čarobnjak. Bio je visok i mršav, ogrnut dugim crnim plaštom. U ruci je držao štap na čijem se vrhu nalazio plavi kamen.

„Vrati se kući“, rekao je. „Ovo nije mesto za dete.“

Anika je osetila strah, ali nije odstupila.

„Jezero ne pripada tebi. Njegova magija čuva celu šumu.“

„Meni niko nikada nije dao ništa“, odgovorio je ljutito. „Zato ću uzeti ono što želim.“

Podigao je štap i poslao talas tamnog dima prema njima. Devojčica je brzo potrčala iza kamenog stuba, dok je Li skočio na drugu stranu i glasno zalajao. Njegov lavež zbunio je čarobnjaka dovoljno dugo da leptiri polete prema plavom kamenu.

Njihova svetlost prekrila je vrh štapa. Kamen je napukao, a začarane cevi počele su da se tresu.

Čarobnjak je ponovo podigao ruku, ali se sapleo i pao. Oštra ivica kamena zasekla mu je dlan. Pogledao je povredu, očekujući da će mu se devojčica smejati.

Umesto toga, ona mu je prišla.

Otvorila je bočicu i spustila poslednju kap čarobne vode na njegovu ranu.

Svetlost se razlila čitavom prostorijom. Posekotina je nestala, ali se dogodilo još nešto. Čarolija je dotakla tugu koju je godinama skrivao. Setio se vremena kada je i sam voleo šumu. Setio se koliko je bio usamljen i kako je zbog te usamljenosti poželeo da sve lepo pripada samo njemu.

„Zašto si mi pomogla?“, tiho je upitao.

„Zato što jezeru nije potrebna nova borba“, odgovorila je. „Potrebno mu je da ga neko zaštiti.“

Čarobnjak je dugo ćutao. Zatim je spustio štap i oslobodio izvore. Metalne cevi su popucale, a voda je ponovo potekla niz planinu.

Kada su se vratili do jezera, noć je već pala. Ovoga puta zvezde su sijale i na nebu i na površini vode. Biljke oko obale podigle su svoje cvetove, a šuma se ispunila pesmom ptica.

Zvezdani leptir ponovo je sleteo na Anikin dlan.

„Spasla si jezero“, rekao je.

„Nismo ga spasli sami“, odgovorila je gledajući Lija. „Pomogli su nam svi kojima smo usput pomogli.“

Od tog dana čarobnjak je postao čuvar izvora. Više nije želeo njihovu moć samo za sebe. Naučio je da je prava magija snažnija kada se deli.

Anika i njen verni prijatelj često su se vraćali na skriveno mesto. Nikome nisu otkrili put do njega. Znali su da neke tajne treba čuvati.

Kad god bi se na površini jezera pojavile dnevne zvezde, devojčica bi se nasmešila. One su je podsećale da hrabrost ne znači odsustvo straha. Hrabrost se pokazuje kada neko odluči da uradi ono što je ispravno, čak i dok mu srce snažno lupa.