Nekada davno, u dalekoj zemlji, živela je mala princeza koja se zvala Lila. Lila je živela u velikom zamku sa svojim roditeljima, kraljem i kraljicom. Iako je imala sve što bi jedna princeza mogla poželeti, devojčica je bila nesrećna i nije mogla da zaspi kada padne noć.
Jednog dana, kralj i kraljica su pozvali najboljeg slikara u zemlji da naslika veliku sliku za sobu princeze. Slikar je naslikao prelepu sliku koja je prikazivala cvetno polje u proleće. Na slici su bile raznobojne livade, drveće sa zelenim lišćem, ptice koje su pevale i šareni leptiri koji su leteli.
Kralj i kraljica su sliku postavili u princezinu sobu i nadali se da će je utešiti i da će joj pomoći da lakše zaspi. Međutim, to nije bilo dovoljno. Ona je i dalje ostajala budna, uprkos tome što je slika bila tako lepa.
Jedne noći, dok je princeza buna lutala po dvorcu, srela je staru ženu koja joj je pružila čudan ključ. „Ovaj ključ će ti pomoći da zaspiš“, rekla je stara žena. „Koristi ga samo kada ne možeš da zaspiš, ali budi oprezna, jer je veoma moćan.“
Lila se vratila u svoju sobu i pokušala da zatvori oči i utone u san. Kada joj to nije uspelo, setila se ključa koji joj je dala starica. Uzela ga je i stavila u bravu na svom ormariću. Čulo se tiho klik, a onda su se na sredini sobe otvorila vrata.
Ispred nje se ukazao mali čamac, a princeza je znala da mora da uđe u njega. U čamcu nije bilo nikoga drugog osim devojčice i male kornjače koja je veslala. Čamac je polako plovio kroz tamnu noć, dok su zvezde sijale na nebu.
Kornjača je princezi počela pričati priču o tome kako je jednom davno pobegla iz kaveza i upoznala magičnu ribu koja je ispunjavala želje. Lila je pažljivo slušala priču i uskoro je osetila kako joj se oči sklapaju od ljuljanja čamca na talasima i milog glasa kornjače.
Kada su stigli do obale, kornjača je rekla Lili da će joj dati ključić kao uspomenu na noćnu plovidbu. „Sada ćeš moći da koristiš ovaj ključić kad god poželiš da ponoviš ovu avanturu i kada želiš brzo da zaspis.“