Anja je volela da sluša priče pred spavanje. U njima je mogla da plovi preko mora u čamcu od orahove ljuske ili razgovara sa pticama. Svaka nova knjiga otvarala joj je vrata prema nekom nepoznatom mestu.

Jednog dana učiteljica je deci dala poseban zadatak. Do sledećeg jutra trebalo je da smisle kratku priču i ispričaju je pred odeljenjem.

Anja je po povratku iz škole sela za sto i otvorila novu svesku. Na vrhu prve stranice napisala je svoje ime. Zatim je spustila olovku na papir i čekala da joj se pojavi neka zamisao.

Prošao je jedan minut.

Zatim još jedan.

Stranica je ostala prazna.

Nacrtala je malu zvezdu u uglu, ali nije znala šta bi dalje moglo da se dogodi. Pokušala je da smisli priču o princezi, pa je odustala. Setila se zmaja, ali nije znala kuda bi on krenuo.

Do večeri je nekoliko puta otvarala i zatvarala svesku.

Kada je došlo vreme za spavanje, mama ju je pokrila i ugasila veliko svetlo. Mala lampa pored kreveta ostala je uključena.

„Još nisam smislila priču“, rekla je Anja.

„Počni od nečega što poznaješ“, predložila je mama. „Zatim se zapitaj šta bi moglo da se dogodi.“

„A šta ako izaberem pogrešnu ideju?“

„U mašti možeš da promeniš put kad god poželiš.“

Poljubila ju je za laku noć i izašla iz sobe.

Anja je gledala u otvorenu svesku na noćnom stočiću. Pokušavala je da zaspi, ali su joj se misli stalno vraćale na sutrašnji zadatak.

Napolju je bila vedra noć. Kroz prozor se videlo mnoštvo zvezda. Jedna je sijala jače od ostalih, a njen odsjaj padao je pravo na nacrtanu zvezdu u svesci.

Devojčica je podigla svesku i približila je krevetu. Svetlost se razlila preko prazne stranice. Nacrtana zvezda zatreperila je kao da je živa.

Anja je nekoliko puta trepnula.

Kapci su joj postajali sve teži. Naslonila je glavu na jastuk, držeći svesku kraj sebe, i polako utonula u san.

Kada je ponovo otvorila oči, stajala je na početku srebrne staze. Oko nje se prostiralo polje puno neobičnih biljaka. Na jednoj strani rasli su cvetovi nalik zvončićima, a na drugoj se povijala trava plava poput večernjeg neba.

Iznad polja lebdela je ista sjajna zvezda koju je videla kroz prozor.

Pred njom se pojavila mala srebrna lisica. Na vrhu njenog repa sijala je bela svetlost.

„Napokon si stigla“, rekla je.

„Gde se nalazim?“, upitala je Anja.

„U Zemlji nedovršenih priča. Ja sam Luma, čuvarka staza.“

Lisica je pokazala prema srebrnom putu. On se posle nekoliko koraka naglo završavao usred polja.

„Zašto staza ne vodi dalje?“

„Sve priče u ovoj zemlji ostale su nedovršene“, objasnila je Luma. „Naša Velika knjiga ima praznu poslednju stranicu. Od tada putevi nestaju pre cilja, a pesme se prekidaju na pola.“

„Ko može da popuni tu stranicu?“

„Neko ko se ne plaši da zamisli šta dolazi sledeće.“

Anja se setila svoje prazne sveske.

„Mislim da ste izabrali pogrešnu osobu.“

Luma ju je blago dodirnula svetlećim repom.

„Dođi. Prvi deo puta već imamo.“

Krenule su srebrnom stazom. Kada su stigle do mesta na kojem se završavala, pred njima se pružala reka. Voda je bila mirna i tamnoplava. Od obale su vodile samo tri kamene ploče. Poslednja je lebdela nasred reke.

„Ovde je nekada postojao most“, rekla je lisica. „Niko ne zna kako se priča o njemu nastavlja.“

Anja je pogledala oko sebe. Na obali su rasle dugačke trske.

„Možemo da napravimo splav.“

Čim je izgovorila te reči, trske su se povile i počele da se prepliću. Ubrzo se na vodi pojavio mali splav.

Luma je prva zakoračila na njega.

„Vidiš? Zemlja je čula tvoju zamisao.“

Anja je pronašla široku granu kojom je mogla da odguruje splav od dna. Bezbedno su stigle do druge obale, a srebrna staza ponovo se pojavila pred njima.

Put ih je doveo do šume sa visokim ljubičastim stablima. Krošnje su bile tako guste da kroz njih nije prolazio ni tračak svetlosti.

„Ne možemo da vidimo stazu“, rekla je Anja.

U mraku se začulo tiho šuškanje. Oko njih su proleteli mali noćni leptiri, ali su se videli samo obrisi njihovih krila.

Devojčica se setila kako se insekti uveče okupljaju oko lampe kraj njene terase.

„Šta kada bi vaši repovi svetleli kao Lumin?“, upitala je leptire.

Istog trenutka na njihovim krilima pojavile su se sitne srebrne tačke. Leptiri su poleteli između stabala i osvetlili skriveni prolaz.

„Sada imamo vodiče“, rekla je lisica.

Pratile su svetlucavi roj sve do kraja šume. Tamo se uzdizala visoka kula sa velikim satom. Njegove kazaljke stajale su nekoliko minuta pre ponoći.

Ušli su kroz teška drvena vrata. U sredini okrugle prostorije nalazila se ogromna knjiga. Bila je otvorena na poslednjoj stranici.

Anja joj je prišla.

Svi listovi pre poslednjeg bili su ispunjeni slikama. Videla je gradove na oblacima i brodove sa jedrima od perja. Na poslednjoj stranici nalazila se samo jedna rečenica:

„Mali zmaj stigao je do ugašenog svetionika i shvatio da je njegova poslednja iskra suviše slaba.“

„Šta se zatim dogodilo?“, upitala je Luma.

Anja je stegla olovku koju je pronašla u džepu pidžame.

„Ne znam.“

Kazaljke na satu tiho su zadrhtale. I dalje se nisu pomerale.

Devojčica je pročitala rečenicu još jednom. Zamislila je malog zmaja koji stoji pred mračnim svetionikom. Verovatno je bio umoran. Možda se plašio da će brodovi izgubiti put ako ne upali svetlo.

Setila se svetlećih leptira iz šume.

„Zmaj je pozvao noćne leptire“, počela je.

Slova su se sama pojavila na stranici.

„Svaki leptir poneo je po jednu njegovu iskru na krilima. Zajedno su uleteli u svetionik.“

Anja je zastala.

„A zatim?“, podsetila ju je Luma.

Pogledala je vrh lisicinog repa.

„Luma se popela uz stepenice i svojom svetlošću pokazala im put do lampe.“

Na stranici se pojavila slika srebrne lisice kako trči uz spiralno stepenište. Iza nje su leteli blistavi leptiri.

Devojčica je nastavila:

„Kada su stigli do vrha, spustili su sve iskre u veliku lampu. Zmaj je duboko udahnuo i dodao poslednju. Svetionik je zasijao iznad mora, pa su brodovi pronašli luku.“

Čim je izgovorila poslednju reč, slika se ispunila bojama.

Kazaljke na satu pomerile su se prema ponoći. Kula se oglasila dubokim zvonom, a kroz prozore je ušla srebrna svetlost.

U daljini su počeli da se pojavljuju završeci prekinutih staza. Reka je dobila most, dok su se iza šume ukazali novi brežuljci. Zemlja nedovršenih priča ponovo je bila cela.

Luma je zadovoljno podigla rep.

„Završila si Veliku knjigu.“

„Pomogli su mi splav i leptiri“, odgovorila je Anja.

„Pronašla si ih posmatrajući svet oko sebe. Zatim si im dala novo mesto u svojoj priči.“

Sjajna zvezda spustila se do otvorenog prozora kule. Njena svetlost obavila je devojčicu.

„Vreme je da se vratiš“, rekla je lisica.

„Hoću li ponovo doći ovde?“

„Zemlja nedovršenih priča pojaviće se svaki put kada se zapitaš šta bi moglo da se dogodi.“

Svetlost je postala toliko jaka da je Anja zatvorila oči.

Probudila se u svom krevetu. Jutarnje sunce probijalo se kroz zavese, a sveska je ležala kraj njenog jastuka.

Odmah ju je otvorila.

Stranica je bila prazna, osim male zvezde koju je nacrtala prethodnog dana. Anja je uzela olovku i ispod nje napisala:

„Mali zmaj stigao je do ugašenog svetionika.“

Reči su počele same da se nižu. Setila se svetlećih leptira i srebrne lisice. Do doručka je ispunila nekoliko stranica.

Kasnije je stala pred svoje odeljenje i ispričala priču od početka do kraja. Kada je završila, učiteljica ju je upitala kako ju je smislila.

Anja je kratko razmislila.

„Počela sam od jedne zvezde“, odgovorila je. „Onda sam se pitala šta bi moglo da se dogodi.“

Te večeri na sto je stavila novu praznu stranicu. Ovoga puta gledala ju je sa radoznalošću.

Bila je to još jedna staza koja je čekala da Anja zamisli kuda vodi.