Petar je obožavao Minecraft. U tom svetu od kocki gradio je kuće na drveću i kopao duge podzemne prolaze. Najviše je voleo da započne neki veliki poduhvat i posmatra kako se njegova zamisao polako pretvara u građevinu.

Jedne večeri pokušavao je da napravi most preko široke reke. Žurio je da ga završi pre spavanja, pa je postavljao blokove bez jasnog plana. Jedan deo mosta bio je previsok, dok je drugi završavao pravo u vodi.

„Vreme je da ugasiš igru“, rekla je mama.

„Samo još pet minuta.“

„Nastavićeš sutra. Možda ćeš do tada smisliti kako da ga popraviš.“

Petar je sačuvao igru i otišao u krevet. I dalje je razmišljao o mostu. Zamišljao je kamene stubove i drvene ograde, ali nijedna slika u njegovoj glavi nije bila sasvim završena.

Kada je ugasio lampu, primetio je nešto neobično pored radnog stola.

Na tepihu je stajala svetleća kocka.

Bila je zelena sa gornje strane, a sa ostalih strana braon, kao blok zemlje prekriven travom. Petar je seo u krevetu i protrljao oči.

Kocka je i dalje bila tu.

Prišao joj je i oprezno je dodirnuo vrhom prsta. Njena površina zatreperila je kao voda, a iz nje se prosula zelena svetlost.

Soba se zavrtela oko njega.

Petar je osetio kako propada kroz mekani oblak. Kada je ponovo otvorio oči, ležao je na travi sastavljenoj od pravilnih zelenih kocki.

Iznad njega su plutali četvrtasti oblaci. Drveće je imalo ravne krošnje, a na nebu je sijalo veliko kockasto sunce.

„Nalazim se u Minecraft svetu“, prošaputao je.

Ustao je i pogledao svoje ruke. I one su sada bile četvrtaste. Na leđima mu se pojavio mali ranac, a na dnu njegovog vidnog polja video se niz praznih polja za predmete.

Petar je načinio nekoliko koraka. Trava je šuštala pod njegovim stopalima, dok su se u daljini čule ovce.

Između dva stabla pojavio se mali beli zec. Pomerao je četvrtastu njušku i pažljivo posmatrao nepoznatog posetioca.

„Dođi, zeko“, rekao je Petar i potrčao prema njemu.

Životinja se odmah okrenula i pobegla u visoku travu.

Dečak je zastao. Setio se da životinje mogu da se uplaše kada im neko naglo priđe. Seo je na zemlju i ostao miran.

U rancu je pronašao šargarepu. Spustio ju je na travu nekoliko koraka ispred sebe.

Zec je posle nekog vremena provirio iza drveta. Polako je prišao, uzeo šargarepu i počeo zadovoljno da je gricka.

„Ovako je mnogo bolje“, rekao je Petar.

Životinja je završila obrok, a zatim nekoliko puta skočila prema stazi. Zastala je i pogledala ga kao da želi da je prati.

Put ih je doveo do malog sela. Kuće su bile napravljene od drveta i kamena. Između njih su se prostirale bašte sa pravilnim redovima pšenice.

Na sredini trga vladala je velika gužva. Stanovnici sela prenosili su daske i blokove kamena. Kraj bunara stajala je devojčica sa gvozdenim šlemom. U rukama je držala mapu.

„Ko si ti?“, upitala je kada je primetila Petra.

„Zovem se Petar. Mislim da sam došao iz drugog sveta.“

„Ja sam Mina, seoska graditeljka. Tvoj dolazak je veoma neobičan, ali trenutno imamo veći problem.“

Pokazala je prema reci iza poslednjih kuća.

Voda je bila široka i brza. Na obali su se videli ostaci drvenog mosta. Nekoliko dasaka plutalo je nizvodno.

Sa druge strane reke nalazila se livada na kojoj su stajale ovce. Sunce se spuštalo prema horizontu, a životinje nisu mogle da se vrate u ograđeni prostor pored sela.

„Jutrošnja kiša podigla je nivo vode i odnela stari most“, objasnila je Mina. „Moramo da napravimo novi pre mraka.“

Petar je odmah poželeo da počne da postavlja blokove. Zatim se setio mosta koji je u svojoj igri napravio bez plana.

„Prvo treba da izmerimo širinu reke“, rekao je.

Mina mu je pružila mapu i komad uglja. Zajedno su prebrojali blokove od jedne do druge obale. Pronašli su najuže mesto, gde se iz vode uzdizalo malo kameno ostrvo.

„Možemo da upotrebimo ostrvo kao oslonac“, predložio je Petar.

Na mapi je nacrtao dva kratka dela mosta. Mina je dodala mesta za stubove i ograde.

U seoskom skladištu pronašli su kamene blokove za temelje. Uzeli su i drvene daske za površinu po kojoj će se hodati.

Stanovnici su napravili red od skladišta do obale. Dodavali su blokove jedni drugima, pa je posao tekao mnogo brže.

Petar je stao na sigurno mesto pored vode. Postavio je prvi kameni blok, a zatim još jedan. Blokovi su se savršeno spojili.

Mina je gradila sa druge obale. Njihovi stubovi polako su se približavali ostrvu.

Kada je Petar postavio četvrti blok, primetio je da je stub otišao ukrivo. Nastavak bi završio pored ostrva.

„Pogrešio sam“, rekao je.

Sunce je bilo sve niže. Mogao je da ostavi stub i pokuša da prilagodi ostatak mosta. To bi verovatno stvorilo još problema.

Razbio je poslednji blok i vratio se jedan korak unazad. Ponovo je pogledao mapu i pronašao pravo mesto.

„Sada se poklapa“, rekla je Mina.

Kameni temelji uskoro su stigli do ostrva. Preko njih su počeli da postavljaju daske. Most je izrastao iznad vode, blok po blok.

Beli zec sedeo je na obali i posmatrao radove.

Kada su stigli do poslednjeg dela, nestalo im je dasaka.

„U skladištu nema više drveta“, rekao je jedan stanovnik.

Petar je pogledao prema suncu. Uskoro će pasti mrak.

„Možemo li da uzmemo daske sa srušenog mosta?“

Nekoliko starih blokova zaglavilo se između kamenja nizvodno. Nalazili su se blizu obale, pa su ih stanovnici dohvatili dugim štapom. Daske su bile čitave.

Imali su dovoljno materijala da završe prelaz.

Mina je postavila poslednji blok. Zatim su duž obe strane dodali drvenu ogradu kako životinje ne bi prišle ivici.

Petar je prešao preko mosta polako, proveravajući svaki deo. Konstrukcija se nije pomerala.

„Most je spreman!“, uzviknuo je.

Stanovnici su postavili baklje duž prilaza. Njihova svetlost obasjala je put baš kada je kockasto sunce nestalo iza brda.

Ovce su jedna za drugom prešle reku. Na kraju kolone pojavio se još jedan beli zec. Zastao je na sredini mosta, a onda brzo dotrčao do životinje koja je dovela Petra u selo.

Dva zeca dodirnula su se njuškama.

„Zato si me doveo ovde“, rekao je dečak. „Tvoj prijatelj je ostao na drugoj strani.“

Mina je zazvonila seoskim zvonom kako bi objavila da su sve životinje bezbedno stigle kući.

Iz mraka iza drveća začuli su se neobični zvuci. Petar je znao da noću u Minecraft svetu mogu da se pojave opasna stvorenja.

„Svi u kuće“, pozvala je Mina.

Niko nije krenuo u borbu. Stanovnici su zatvorili kapije i ostali unutar osvetljenog sela. Petar je sa Minom posmatrao novi most kroz prozor radionice.

„Dobro si se snašao“, rekla mu je. „Kako si znao odakle da počnemo?“

„Ranije sam pokušao da napravim most bez plana. Nije dobro ispao.“

„Onda ti je i taj pokušaj pomogao.“

Petar je pogledao mapu na stolu. Na njoj je ostao nacrt sa dva kamena stuba i drvenim prelazom.

„Sutra bismo mogli da dodamo krov na sredini“, rekao je. „Putnici bi tamo mogli da se sklone od kiše.“

Mina mu je pružila jednu malu svetleću kocku.

„Ponesi je. Pokazaće ti put kući.“

Čim ju je dodirnuo, zelena svetlost ispunila je radionicu. Zidovi sela polako su nestali, a zvuk seoskog zvona postajao je sve tiši.

Petar je otvorio oči.

Ležao je u svom krevetu. Sunce je već ulazilo kroz prozor, a na tepihu više nije bilo svetleće kocke.

Posle doručka uključio je igru i pronašao nedovršeni most od prethodne večeri. Ovoga puta nije odmah počeo da postavlja blokove.

Uzeo je papir i nacrtao reku. Obeležio je mesta za kamene oslonce, zatim je izračunao koliko mu je dasaka potrebno.

Kada je završio plan, vratio se u Minecraft svet na ekranu. Popravio je pogrešne delove i pažljivo izgradio novi most.

Na njegovoj sredini napravio je mali natkriveni prostor. Pored ulaza je postavio tablu na kojoj je pisalo:

„Prvo pogledaj. Zatim gradi.“

U podnožju table sedeo je beli zec i mirno grickao šargarepu.