Janko i Luka živeli su u istoj ulici i poznavali su se još od vrtića. Posle škole gotovo svakog dana sastajali su se u malom parku između svojih zgrada.

Janko je najviše voleo fudbal. Mogao je satima da šutira loptu u zid i zamišlja da igra na velikom stadionu. Luka je više uživao u crtanju. U rancu je uvek nosio blok i kutiju drvenih bojica.

Njihova različita interesovanja često su stvarala najbolje igre.

Dok bi Janko vežbao penale, Luka bi u blok crtao grb njihovog izmišljenog kluba. Zatim bi pravio kartice sa imenima igrača i beležio rezultate. Ponekad bi nacrtao toliko neobičan teren da je Janko morao da vodi loptu oko klupe ili između kredom nacrtanih krugova.

Petkom su planirali šta će raditi tokom vikenda. Te nedelje želeli su da naprave mali turnir za decu iz kraja. Janko je već pronašao dve stare kutije koje bi poslužile kao golovi, a Luka je počeo da crta medalje od kartona.

Kada se Janko vratio kući, mama mu je saopštila da sutradan putuju kod tetke Milene.

„Ostaćemo do nedelje uveče“, rekla je. „Tetka jedva čeka da te vidi.“

Dečak je voleo da odlazi na selo. Tamo je mogao da bere jabuke i da se igra u velikom dvorištu. Ovoga puta se ipak setio dogovorenog turnira.

„Luka i ja smo imali plan“, rekao je razočarano.

Mama mu je predložila da razgovara sa drugom i da turnir pomere za sledeću subotu.

Janko je odmah otrčao do parka. Pronašao je Luku na klupi kako boji poslednju kartonsku medalju.

„Moram sutra kod tetke“, rekao je. „Vraćam se tek u nedelju.“

Luka je nakratko zastao, a zatim odložio zelenu bojicu.

„Onda ćemo turnir održati sledeće nedelje.“

„Biću odsutan samo dva dana, ali ćeš mi nedostajati.“

„I ti meni“, priznao je njegov drug.

Luka je pogledao prazan list u svom bloku i dobio ideju. Nacrtao je vijugavu liniju koja je vodila od zgrade do male kuće sa crvenim krovom. Oko nje je ostavio nekoliko praznih polja.

„Ovo je mapa tvog vikenda“, objasnio je. „U svako prazno polje nacrtaj nešto što si video ili uradio. Kada se vratiš, pokazaćeš mi ceo put.“

Janko je pažljivo presavio papir i stavio ga u džep.

„Moji crteži neće biti lepi kao tvoji.“

„Važno je da razumemo šta predstavljaju.“

Sledećeg jutra krenuo je sa roditeljima na selo. Tokom vožnje posmatrao je kako visoke zgrade nestaju, a kraj puta se pojavljuju polja. Čim je ugledao vetrenjaču na jednom brežuljku, izvadio je mapu i u prvo polje nacrtao krug sa četiri dugačka krila.

Tetka Milena ih je dočekala pred kapijom. Zagrlila je Janka i pokazala mu sobu u kojoj će spavati. Na krevetu ga je čekalo ćebe sa izvezenim plavim cvetovima.

Posle ručka izašao je u dvorište sa loptom. Postavio je dve cepanice kao gol i nekoliko puta šutnuo. Lopta bi svaki put proletela između njih i nastavila niz blagu padinu.

Dok je ponovo trčao po nju, primetio je dečaka koji ga je posmatrao preko ograde.

„Zdravo“, rekao je nepoznati dečak. „Ja sam Marko. Živim u susednoj kući.“

„Ja sam Janko. Hoćeš li da braniš?“

Marko je otvorio kapiju i stao između cepanica.

Već posle prvog šuta lopta je završila kraj žbuna. Janko je potrčao prema njoj, ali mu je pertla zapela za koren i pokidala se. Seo je na travu i pokušao da spoji kratke krajeve.

„Sačekaj“, rekao je Marko. „Imam rezervnu pertlu u kući.“

Brzo se vratio sa čvrstim komadom kanapa. Pomogao je Janku da ga provuče kroz rupice, pa su ponovo mogli da igraju.

Marko je dobro branio. Znao je i da snažno šutne loptu, mada mu je prvi udarac završio u kanti za zalivanje. Obojica su se toliko smejala da je tetka izašla da vidi šta se događa.

Kada su se umorili, seli su ispod drveta. Janko mu je pokazao mapu koju je dobio od Luke.

„On odlično crta“, rekao je. „Kod kuće zajedno smišljamo igre.“

„Hoćeš li da ti pokažem šta možeš da dodaš na mapu?“, upitao je Marko. „Iza našeg voćnjaka nalazi se stari mlin.“

Pitali su tetku Milenu da li mogu da odu do tamo. Ona je pošla sa njima, jer je staza prolazila pored potoka.

Mlin više nije radio, ali se njegovo veliko drveno kolo još okretalo kada bi voda dovoljno brzo tekla. Janko nikada ranije nije video takvu građevinu.

U drugo prazno polje nacrtao je kuću sa ogromnim krugom sa strane.

„Luka će odmah znati da je ovo mlin“, rekao je.

Marko mu je pokazao i stablo na kojem je detlić napravio nekoliko rupa. Dečaci su ćutali i posmatrali pticu sa dovoljne udaljenosti. Janko je u treće polje nacrtao drvo sa tačkama.

Do večeri je skoro popunio mapu. Nacrtao je poljski gol i pokidanu pertlu. U uglu je dodao sebe i Marka kako sede kraj mlina.

Sutradan su od dasaka napravili znak za tetkinu kapiju. Marko je pažljivo ispisao broj kuće, a Janko nacrtao malu fudbalsku loptu. Pre polaska dogovorili su se da će se videti prilikom sledeće posete.

U nedelju uveče Janko se vratio kući. Jedva je čekao da Luki pokaže mapu.

Pronašao ga je u parku i odmah počeo da priča. Opisao mu je vetrenjaču i stari mlin. Pokazao je kako mu je pukla pertla i objasnio da mu je Marko pomogao.

Luka je pažljivo gledao crteže. Kada je stigao do slike dvojice dečaka kraj mlina, utihnuo je.

„Šta se dogodilo?“, upitao je Janko.

„Mnogo si se družio sa Markom.“

„Jesam. On živi pored moje tetke.“

Luka je zatvorio blok koji je držao u krilu.

„Mislio sam da će ti nedostajati naš park. Izgleda da si pronašao mnogo zanimljivije mesto.“

Janko je tek tada razumeo zašto se njegov drug povukao.

Seo je pored njega i ponovo otvorio mapu.

„Vidiš li ovaj papir? Nosio sam ga svuda zato što si mi ga ti napravio. Kad god bih ugledao nešto zanimljivo, razmišljao sam kako ću ti to ispričati.“

Luka je pogledao crtež vetrenjače.

„Znači, nisi zaboravio na naš turnir?“

„Naravno da nisam. Marku sam ispričao kako crtaš naše grbove i smišljaš terene.“

Dečak sa blokom polako se osmehnuo.

„Nacrtao sam nešto dok te nije bilo.“

Izvadio je veliki list papira. Na njemu je bio Janko u fudbalskom dresu, neposredno pre šuta na gol. Na tribinama je sedeo Luka i držao zastavu njihovog kluba.

„Ovo je odlično!“, uzviknuo je Janko.

„Može da bude plakat za turnir.“

Sledeće subote održali su takmičenje koje su planirali. Luka je okačio svoj crtež na ogradu, a Janko je rasporedio kutije za golove. Tokom igre ispričao je deci iz parka kako je na selu upoznao novog druga koji sjajno brani.

Nekoliko nedelja kasnije tetka Milena dovela je Marka u grad. Janko ga je odveo pravo do parka.

Luka je u početku bio tih. Marko je razgledao crteže u njegovom bloku, a zatim se zaustavio kod plana neobičnog fudbalskog terena.

„Da li možemo da igramo po ovoj mapi?“, upitao je.

Luka je odmah oživeo. Kredom je nacrtao put preko betona. Na jednom mestu lopta je morala da prođe između dva kruga, a kod klupe je svaki igrač morao da promeni pravac.

Janko je prvi krenuo sa loptom. Marko ga je pratio, dok je Luka beležio vreme. Zatim su zamenili uloge.

Igrali su sve dok se nisu upalile ulične svetiljke.

Pre nego što je Marko otišao, Luka je nacrtao malu kuću sa crvenim krovom i dodao je na kraj mape jednog vikenda. Zatim je povukao novu liniju sve do njihovog parka.

Na papiru više nije bilo praznih polja. Pojavili su se novi putevi, a svaki je vodio prema nekom prijatelju.