Posle noćne oluje more kraj grada promenilo je boju.

Janko i Marija primetili su to dok su šetali obalom sa roditeljima. U maloj uvali voda je obično bila toliko bistra da su sa šetališta mogli da vide kamenje na dnu. Tog jutra izgledala je smeđe i neprozirno.

Na površini su plutale grančice koje je kiša donela sa kopna. Talasi su uz obalu ostavili morske trave i nekoliko praznih školjki.

„Šta se dogodilo?“, upitala je Marija.

Janko je čučnuo kraj zida i pokušao da pogleda dublje.

„Možda se ispod vode nešto krije.“

Njihovi roditelji upozorili su ih da se ne približavaju klizavoj ivici. Mutna voda posle oluje mogla je da skriva jake struje ili predmete koje more nosi.

Deca su zato odlučila da pitaju nekoga ko dobro poznaje uvalu.

Kapetan Pablo bio je porodični prijatelj i istraživač mora. Njegov mali plavi brod često se mogao videti u luci. Njime je merio temperaturu vode i fotografisao morsko dno.

Pronašli su ga na kraju pristaništa kako proverava konopce.

Pažljivo je saslušao njihovo pitanje i pogledao prema mutnom delu uvale.

„Kiša je verovatno donela zemlju iz obližnjeg potoka“, rekao je. „Ipak, boja vode prostire se dalje nego obično. Vredi proveriti.“

Dogovorili su se da narednog jutra krenu u kratko istraživanje. Kapetan je prvo razgovarao sa njihovim roditeljima i objasnio im gde će ići. Vremenska prognoza najavljivala je mirno more.

Deca su sledećeg dana stigla u luku mnogo pre dogovorenog vremena. Janko je poneo svesku, dok je Marija oko vrata stavila mali dvogled.

Pablo im je dao prsluke za spasavanje. Proverio je da li su dobro zakopčani, zatim im pokazao gde treba da sede tokom plovidbe.

„Na brodu prvo mislimo na bezbednost“, rekao je. „Tek onda istražujemo.“

Isplovili su polako.

Sunce je svetlucalo na površini, a galebovi su kružili iznad luke. Čim su stigli do početka uvale, kapetan je zaustavio motor.

Iz jedne kutije izvadio je okruglu ploču podeljenu na crna i bela polja. Bila je pričvršćena za dugačak konopac.

„Ovim merimo koliko duboko možemo da vidimo kroz vodu“, objasnio je.

Spustio je ploču u bistri deo mora. Marija je pažljivo posmatrala dok nije nestala iz vida. Janko je zabeležio dubinu koju im je kapetan pročitao sa označenog konopca.

Zatim su isti postupak ponovili u mutnoj uvali.

Ovoga puta ploča je nestala mnogo bliže površini.

„Voda je ovde puna sitnih čestica“, zaključio je Pablo. „One blokiraju svetlost.“

Uzeli su dva mala uzorka vode. Jedan je bio skoro potpuno providan. U drugom su se videla sićušna zrnca zemlje.

To je objasnilo mutnu boju, ali nije otkrilo zašto se trag proteže daleko od potoka.

„Moraćemo da pogledamo ispod površine“, rekao je kapetan.

Janko je odmah pomislio na ronilačka odela.

Pablo je otvorio veliku čvrstu kutiju. U njoj se nalazila mala žuta podmornica, ne veća od školske torbe. Imala je kameru i nekoliko lampi. Sa brodom ju je povezivao dugačak kabl.

„Ovo je podvodni robot“, objasnio je. „Možemo da istražujemo sa palube.“

Postavio je ekran na sto. Marija je dobila zadatak da prati dubinu i zapisuje šta vide. Janko je uz kapetanovu pomoć upravljao robotom.

Spustili su ga u more.

U početku se na ekranu videla samo smeđa izmaglica. Sitne čestice prolazile su ispred kamere kao prašina na jakom svetlu.

Janko je veoma sporo pomerao upravljačku palicu.

„Ako ubrzam, podići ćemo još mulja“, rekao je.

Kapetan je zadovoljno klimnuo glavom.

Na nešto većoj dubini voda je postala bistrija. Pred njima se pojavilo kamenito dno. Između stena rasla je morska trava, koja se povijala u ritmu struje.

Pored kamere prošlo je jato sitnih srebrnih riba.

Marija je sve zapisivala u svesku. Dodala je i nekoliko brzih crteža, mada su njene ribe više ličile na listove sa očima.

Robot je nastavio uz ivicu podvodne padine.

Odjednom se na ekranu pojavilo nešto veliko i bledo.

Janko je zaustavio podmornicu.

Pred kamerom se nalazila hobotnica. Jednim krakom držala se za kamen, dok je drugim oprezno dodirivala žuti robot.

„Misli da smo čudna riba“, prošaputala je Marija.

Hobotnica je promenila boju i gotovo se stopila sa dnom. Posle nekoliko trenutaka sklonila se iza stene.

Na mestu na kojem je sedela ostao je neobičan predmet.

Ličio je na veliku glinenu posudu, ali je samo njen gornji deo virio iz peska. Jedna ručka bila je polomljena.

Kapetan se približio ekranu.

„To bi mogla da bude stara amfora.“

Janko je usmerio kameru malo niže. Pored prve posude pojavila se još jedna. Zatim su ugledali taman komad drveta i nekoliko pravilno raspoređenih kamenova.

Morsko dno više nije ličilo na običnu gomilu stena.

„Da li je to potopljeni brod?“, upitala je Marija.

„Moguće je“, odgovorio je Pablo. „Oluja je možda pomerila sloj peska koji ga je dugo prekrivao.“

Sada su razumeli zašto se mutna voda prostirala tako daleko. Snažna struja donela je zemlju iz potoka i istovremeno podigla sediment sa dna. Ispod njega se nalazilo nešto što niko sa površine nije mogao da vidi.

Janko je poželeo da robotom izvuče jednu amforu.

Kapetan ga je odmah zaustavio.

„Predmete ne pomeramo. Njihov položaj stručnjacima govori kako je brod potonuo i šta se na njemu nalazilo.“

Čak i mala promena mogla je da uništi važan trag. Mesto su morali da prijave pomorskim arheolozima, koji znaju kako se podvodna nalazišta istražuju i štite.

Pablo je zabeležio tačne koordinate. Deca su nacrtala raspored vidljivih predmeta, a kamera je napravila nekoliko fotografija.

Pre nego što su podigli robota, hobotnica se još jednom pojavila. Uvukla se u otvor jedne amfore i iz nje provirila samo jednim okom.

„Izgleda da je blago već pronašlo čuvara“, rekao je Janko.

Vratili su se u luku pre podneva. Kapetan je istog dana poslao fotografije nadležnom muzeju.

Nekoliko dana kasnije u uvalu je stigao tim podvodnih arheologa. Obeležili su područje i zamolili brodove da ga zaobilaze dok traje istraživanje.

Janko i Marija nisu mogli da rone sa njima. Ipak, pratili su šta se događa sa obale. Kapetan im je povremeno pokazivao nove snimke.

Stručnjaci su potvrdili da na dnu leže ostaci starog trgovačkog broda. Pronađene posude služile su za prenošenje hrane i drugih proizvoda preko mora. Njihov oblik mogao je da pomogne u proceni vremena iz kojeg potiču.

Nije bilo kovčega sa zlatom. Svaki sačuvani predmet donosio je deo priče o ljudima koji su tim morem plovili pre mnogo vekova.

Nakon nekoliko meseci muzej je otvorio malu izložbu o otkriću. U staklenoj vitrini nalazila se jedna pažljivo očišćena amfora. Ostali predmeti ostali su pod vodom dok stručnjaci ne odluče kako mogu bezbedno da ih zaštite.

Pored vitrine stajala je fotografija žutog podvodnog robota.

Ispod nje su bila ispisana imena dvoje mladih istraživača koji su prvi postavili pitanje o mutnoj vodi.

Na otvaranju izložbe Janko je doneo svesku sa beleškama. Marija je pokazala svoj crtež hobotnice koja proviruje iz amfore. Svi su se složili da na slici više liči na ljubičasti cvet, ali joj to nije smetalo.

Dok su se kasnije vraćali kući, prošli su istom obalom na kojoj je sve počelo. Voda u uvali ponovo je bila bistra.

„Da nije bilo oluje, možda ništa ne bismo primetili“, rekla je Marija.

„Da nismo pitali Pabla, samo bismo nagađali“, dodao je Janko.

Dogovorili su se da nastave da posmatraju more i zapisuju promene. Više nisu očekivali da će svaka zagonetka voditi do potopljenog broda.

Ponekad bi odgovor bila kiša. Ponekad struja ili pesak.

Ipak, svako otkriće počinjalo je na isti način.

Neko bi primetio da se nešto promenilo i upitao:

„Zašto?“