Duboko u šumi, ispod korenja velikog hrasta, nalazila se mala i topla mišja kuća. U njoj su živeli brat i sestra, Maks i Maja.

Maks je bio radoznao i hrabar. Voleo je da zaviri iza svakog kamena i proveri šta se krije u visokoj travi. Maja je bila pažljivija. Mogla je satima da sluša šuštanje lišća, cvrkut ptica i tiho žuborenje obližnjeg potoka.

Jednog toplog letnjeg dana krenuli su u potragu za šumskim jagodama. Trčkarali su između paprati i zavirivali ispod niskih grmova, kada je Maja iznenada zastala.

„Makse, sačekaj“, šapnula je.

„Šta se dogodilo?“, upitao je Maks.

„Čuješ li to?“

Maks je načulio svoje okrugle uši. U početku je čuo samo vetar koji je pomerao krošnje. Zatim je do njih doprela nežna melodija.

Čas je zvučala veselo, poput ptice koja pozdravlja jutro. Čas je postajala tiha i umirujuća, poput kiše koja lagano pada po lišću.

„Hajde da otkrijemo odakle dolazi!“, uzviknuo je Maks.

Pošli su za muzikom. Što su dalje odmicali, melodija je postajala jasnija. Vodila ih je preko mahovinom prekrivenih kamenova, pored bistrog potoka i kroz polje plavih zvončića.

Na kraju su stigli do najstarijeg hrasta u šumi. Njegovo stablo bilo je toliko široko da ga ni deset miševa ne bi moglo obuhvatiti svojim šapama. U njemu su se nalazila mala vrata, ukrašena notama i listovima deteline.

Maks je pokucao.

Kuc, kuc, kuc!

Vrata je otvorio sedokosi miš u ljubičastom prsluku. Na nosu je nosio okrugle naočare, a u jednoj šapi držao je sićušnu violinu.

„Dobro došli“, rekao je ljubazno. „Ja sam Maestro. A ko ste vi?“

„Ja sam Maks, a ovo je moja sestra Maja“, odgovorio je Maks. „Čuli smo divnu muziku i poželeli da saznamo ko svira.“

Maestro se nasmešio.

„Onda ste došli na pravo mesto. Ovo je šumska muzička škola.“

Maks i Maja provirili su kroz vrata. Unutrašnjost starog hrasta bila je veća nego što su očekivali. Na zidovima su visile male violine. Na policama su stajale frule, flaute i bubnjevi. U uglu se nalazio klavir sa dirkama veličine zrna pasulja.

„Možemo li i mi da naučimo da sviramo?“, upitala je Maja.

„Naravno“, rekao je Maestro. „Svako može da uči muziku. Potrebni su strpljenje i pažljivo slušanje.“

Najpre im je pokazao violinu. Stavio ju je ispod brade i povukao gudalo preko žica. Prostorijom se razlegla blaga melodija. Maksu se učinilo da čuje let leptira, dok je Maja zamišljala mesečinu koja se presijava na površini potoka.

„Sada vi pokušajte“, rekao je Maestro.

Maks je prvi uzeo violinu. Pokušao je da ponovi Maestrov pokret, ali je iz instrumenta izašao neobičan, škripav zvuk.

„O, ne!“, uzviknuo je i brzo spustio gudalo. „Moja violina zvuči kao ljuta svraka.“

Maestro se nasmejao.

„Nije violina ljuta. Samo je još nisi upoznao.“

Maks je pokušao ponovo. Ovoga puta sporije je povukao gudalo. Zvuk nije bio sasvim čist, ali više nije ličio na svraku.

Zatim je Maja uzela violinu. Pažljivo je namestila šape i odsvirala nekoliko tihih tonova.

„Lepo slušaš instrument“, pohvalio ju je Maestro. „To je veoma važno.“

Posle violine prešli su na flautu. Maestro im je pokazao kako se pravilno drži i gde treba staviti prste.

Maks je duboko udahnuo i dunuo svom snagom. Umesto melodije čulo se glasno fijukanje. Toliko se iznenadio da je gotovo pao sa stolice.

Maja se zakikotala.

„Pokušaj nežnije“, posavetovao ga je Maestro. „Muzika ne nastaje snagom. Ona nastaje kada naučiš da kontrolišeš dah.“

Maks je ponovo pokušao. Tiho je dunuo i uspeo da proizvede jedan jasan ton.

„Čuo si?“, uzviknuo je oduševljeno. „Svirao sam!“

Maja je zatim uzela flautu. Njen prvi ton bio je tih, ali prijatan. Drugi je zvučao još lepše.

Brat i sestra proveli su celo popodne isprobavajući instrumente. Maksu se najviše dopao mali bubanj, jer je mogao da održava ritam. Maja je zavolela violinu i njene nežne tonove.

Pre nego što su otišli kući, Maestro im je dao važan zadatak.

„Sutra nemojte odmah uzeti instrumente“, rekao je. „Najpre poslušajte muziku koja već postoji u šumi.“

Maks i Maja nisu razumeli šta je time želeo da kaže, ali su obećali da će pokušati.

Sledećeg jutra seli su ispred svoje kuće i pažljivo slušali.

Čuli su detlića kako udara kljunom o stablo.

Kuc, kuc, kuc!

Potok je žuborio preko kamenčića.

Žubor, žubor, žubor!

Iznad njih su se oglasile ptice, a trava je zašuštala na vetru.

„Maestro je bio u pravu“, rekla je Maja. „Cela šuma svira.“

Maks je udarao šapama po komadu drveta i pratio ritam detlića. Maja je tiho pevušila uz ptičju pesmu. Tog dana su shvatili da muzika ne počinje tek kada neko uzme instrument. Ona se nalazi svuda oko njih.

Narednih dana redovno su odlazili kod Maestra. Nije im uvek bilo lako. Maks bi ponekad izgubio ritam, a Maja bi pogrešila ton. Tada bi zastali i pokušali ponovo.

„Greška nije kraj pesme“, govorio im je Maestro. „Ona samo pokazuje koji deo treba još malo vežbati.“

Jednog popodneva Maestro im je saopštio veliku vest.

„Za tri dana održaćemo šumski koncert“, rekao je. „Voleo bih da i vas dvoje nastupite.“

Maksove oči su zasijale, ali se Maja zabrinula.

„Pred svima?“, upitala je tiho. „Šta ako pogrešim?“

„Možda ćeš pogrešiti“, odgovorio je Maestro. „Ali nećeš biti sama. Muzika nas uči da slušamo jedni druge i nastavimo zajedno.“

Počele su pripreme. Veverice su skupljale orahe za posluženje. Ptice su pravile ukrase od cveća. Ježevi su uredili prostor ispred starog hrasta i postavili sedišta od suvog lišća.

Maks je vežbao ritam na svom malom bubnju. Maja je svakog dana ponavljala melodiju na violini. Kada bi se umorili, odmorili bi se pored potoka, a zatim nastavili.

Napokon je stiglo veče koncerta.

Ispred hrasta okupile su se životinje iz svih delova šume. Zečevi su zauzeli mesta u prvom redu. Sove su posmatrale koncert sa nižih grana. Čak je i stidljivi jazavac izašao iz svoje jazbine.

Kada je ugledala publiku, Maja je osetila kako joj srce ubrzano lupa.

„Ne mogu“, šapnula je Maksu. „Šape mi se tresu.“

Maks ju je nežno dodirnuo po ramenu.

„Slušaj moj bubanj. Sviraćemo zajedno.“

Maestro je podigao gudalo i dao znak za početak.

Maks je udario prvi takt.

Tum, tum, ta-tum!

Maja je prislonila violinu uz bradu i povukla gudalo. Prvi ton bio je tih. Drugi je zazvučao sigurnije. Ubrzo se njena melodija spojila sa Maksovim ritmom.

Pridružile su im se ptice svojim glasovima. Veverice su zasvirale male frule, a ježevi su zveckali kamenčićima u drvenim kutijicama.

Usred pesme Maja je odsvirala pogrešan ton. Na trenutak se zbunila, ali je čula Maksov bubanj i pogledala Maestra. On joj je ohrabrujuće klimnuo glavom.

Duboko je udahnula i nastavila da svira.

Kada se melodija završila, šumom se prolomio aplauz. Životinje su lupkale šapama, mahale krilima i veselo uzvikivale.

„Uspeli smo!“, rekao je Maks.

„Jesmo“, odgovorila je Maja. „Čak i sa jednom greškom.“

„Možda baš zato“, rekao je Maestro. „Najlepša muzika nije ona bez ijedne greške. Najlepša je ona koju sviramo srcem.“

Posle koncerta životinje su još dugo pevale i igrale pod svetlošću svitaca. Kada se mesec pojavio iznad krošnji, Maestro je ponovo uzeo violinu.

Ovoga puta zasvirao je nežnu uspavanku.

Maks i Maja sklupčali su se na mekom jastuku od mahovine. Bili su umorni, ali srećni. Dok su im se oči polako sklapale, slušali su mirne tonove koji su putovali kroz šumu.

Te noći sanjali su veliku pozornicu pod zvezdama. Maks je svirao bubanj, Maja violinu, a cela šuma pratila je njihovu melodiju.

Znali su da ih čeka još mnogo vežbanja. Međutim, sada su znali i nešto važnije. Kada pažljivo slušaju i ne odustaju posle prve greške, čak i mali miševi mogu da stvaraju veliku muziku.