Na putu iz vrtića Milica je ugledala veliki plakat zalepljen na zidu. Iako je mama držala za ruku, naglo je zastala i povukla je za rukav.

Na svetlucavom papiru bila je nacrtana zelena vila. Letela je iznad šume pune neobičnih životinja. Ispod nje su se krili zec sa crvenim šeširom i sova sa velikim naočarima.

Milica još nije umela da pročita slova, ali je bila sigurna da je vila gleda pravo u nju.

„Mama, gde ona leti?“, upitala je.

Ivana se nasmešila i pročitala naslov.

„To je predstava koja se zove Vila iz začarane šume.“

Devojčica je pažljivo prešla pogledom preko plakata.

„Možemo li i mi da odemo tamo?“

Majka joj je objasnila da priča neće biti prikazana u pravoj šumi. Glumci će je odigrati na pozornici gradskog pozorišta.

Milica nikada ranije nije bila na takvom mestu. Znala je samo da se tamo podiže velika zavesa i da ljudi na sceni postaju neko drugi. To joj je zvučalo dovoljno zanimljivo da o predstavi govori sve do kuće.

Čim su ušle, potrčala je prema ocu.

„Tata, jedna vila nas zove da je gledamo!“

Marko nije odmah razumeo o čemu govori. Kada mu je Ivana pokazala fotografiju plakata, predložio je da odu već naredne subote.

Mama je kupila tri karte, a Milica ih je stavila na policu pored svojih slikovnica. Svakog jutra proveravala je da li su još tamo. Pitala je koliko je dana ostalo do predstave i da li će sova zaista leteti iznad publike.

Konačno je stigla subota.

Dan je bio vedar, ali veoma hladan. Na ivicama krovova visile su tanke ledenice. Zbog hladnog vetra nisu mogli da voze bicikle po parku, što su često radili vikendom.

Ovoga puta nikome nije bilo žao.

Milica je obukla topli kaput i stavila žutu kapu. U džep je sakrila mali crtež zelene vile. Planirala je da ga pokaže glumici ako je negde sretne.

Dok su se približavali centru grada, postajala je sve tiša. Do tada je zamišljala samo vilu i šumske životinje. Sada je počela da se pita kako će izgledati velika sala.

„Da li će unutra biti mrak?“, upitala je.

„Svetla će se ugasiti samo dok traje predstava“, odgovorio je tata. „Mi ćemo sve vreme sedeti pored tebe.“

„A da li glumci vide nas?“

„Ponekad mogu da vide prve redove“, rekla je mama. „Ipak, više razmišljaju o svojim ulogama.“

To ju je malo umirilo.

Ispred njih se ubrzo pojavila velika zgrada sa visokim prozorima. Iznad ulaza svetlela su krupna slova, a sa obe strane visili su šareni plakati. Pred vratima su se okupljale porodice sa decom.

Čim su ušli, dočekala ih je prijatna toplota. U predvorju su sijali lusteri, dok su se po sjajnom podu prelivali njihovi odrazi. Jedna ljubazna žena uzela je njihove kapute i dala im pločicu sa brojem.

Milica je gledala kako druga deca ulaze u salu. Neka su nestrpljivo trčkarala, a druga su čvrsto držala roditelje za ruke.

Na vratima je stajao čovek u tamnom odelu. Pažljivo je pregledao njihove karte, zatim im pokazao kojim putem treba da krenu.

Sedeli su u sredini šestog reda. Sedište je bilo meko i crveno, ali je devojčica bila premala da preko ljudi ispred sebe vidi čitavu pozornicu. Tata je pronašao poseban jastuk za decu. Kada je sela na njega, pred njom se ukazala velika crvena zavesa.

Iznad pozornice nalazile su se male zlatne lampe. Sa druge strane zavese povremeno bi se začuo neki korak. Jednom je nešto palo uz glasan udarac, ali je neko odmah podigao predmet i tiho se nasmejao.

„Glumci su već tamo“, šapnula je Milica.

Zvonce se oglasilo tri puta.

Razgovori u sali su utihnuli, a svetla su počela da se gase. Devojčica je iznenađeno stegla majčinu ruku. U stomaku je osetila neobično golicanje.

Pre nego što je stigla da se uplaši, začula se muzika.

Zavesa se polako podigla.

Na pozornici se pojavila šuma. Stabla su bila napravljena od obojenog drveta, dok su se između grana presijavale male lampice. Neko je iza kulisa pomerao plave trake tkanine, pa je izgledalo kao da kroz šumu teče reka.

Na scenu je utrčao zec sa crvenim šeširom. Žalio se da je izgubio korpu sa šargarepama. Za njim je došla lisica, koja je tvrdila da ne zna ništa o nestanku. Ubrzo su se pojavile i druge životinje.

Nisu slušale jedna drugu. Svako je govorio u isto vreme, pa niko nije mogao da objasni šta se dogodilo.

Tada je iznad scene zasijala zelena svetlost.

Vila sa plakata spustila se na pozornicu pomoću gotovo nevidljivih užadi. Haljina joj je svetlucala pri svakom pokretu, a krila su menjala boju.

Milica je otvorila usta od čuda.

„Stvarno leti“, prošaputala je.

Vila je pokušala da smiri šumske stanovnike, ali oni su nastavili da se prepiru. Zato je pozvala mudru sovu da otkrije ko je uzeo korpu.

Glumac u velikom pernatom kostimu pojavio se na sceni. Imao je okrugle naočare i ogromna meka krila. Pogledao je tragove na zemlji, pa je zastao kao da o nečemu duboko razmišlja.

Odjednom je sišao među publiku.

U sali se začuo uzbuđen žamor. Neka deca su mu mahala, dok su se druga sakrila iza roditelja.

Sova je polako prolazila između redova i zagledala lica malih gledalaca. Kada je stigla do Milice, zastala je. Blago ju je dodirnula vrhom mekanog krila.

„Možda ti znaš“, rekla je. „Kako da otkrijemo šta se dogodilo kada svi govore u isti glas?“

Milica se skamenila.

Odjednom joj se učinilo da je cela sala gleda. Znala je odgovor, ali glas nije hteo da izađe. Pogledala je mamu, koja joj se samo ohrabrujuće nasmešila.

Devojčica je duboko udahnula.

„Neka pričaju jedan po jedan“, rekla je tiho.

„Odlična ideja!“, uzviknula je sova.

Ponovila je odgovor toliko glasno da su ga svi čuli. Publika je zapljeskala, a Milica se uspravila na svom sedištu.

Kada su životinje poslušale njen savet, brzo su rešile zagonetku. Korpu niko nije ukrao. Zec ju je ostavio kraj reke, a dabrovi su je sklonili da je voda ne odnese.

Šumski junaci su se izvinili jedni drugima. Zatim su zajedno pripremili veliku gozbu.

Na kraju su svi glumci izašli pred zavesu i poklonili se. Sova je skinula glavu kostima, pa se ispod nje pojavilo nasmejano lice mladog glumca. Vila više nije letela. Stajala je na pozornici i držala pomoćnika za ruku.

Milica je tek tada potpuno razumela da su šuma i njeni stanovnici bili deo igre. Ipak, zbog toga joj predstava nije delovala manje čudesno. Naprotiv, sada je želela da zna kako su napravili reku i ko je upalio zvezde među granama.

Po izlasku iz sale zatekli su nekoliko glumaca u predvorju. Pozdravljali su decu i fotografisali se sa njima.

Sova je prepoznala Milicu.

„Hvala ti što si nam pomogla da rešimo problem“, rekao je glumac.

Devojčica je izvadila crtež koji je ponela i pružila ga vili. Glumica ga je pažljivo pogledala, a zatim čučnula pored nje.

„Ovo ću sačuvati u garderobi“, obećala je.

Na putu kući Milica je neprestano pričala. Pokazivala je kako je vila raširila krila i oponašala sovin duboki glas. Želela je da zna ko šije kostime i koliko dugo glumci vežbaju.

Kada su stigli kući, nije otišla pravo do kutije sa igračkama. Najpre je preko dve stolice prebacila crveno ćebe. Ono je postalo pozorišna zavesa.

Poređala je lutke iza nje i roditeljima podelila nacrtane karte. Tata je ponovo dobio mesto u šestom redu, iako je ovog puta sedeo na tepihu. Mama je ugasila veliku lampu, a na maloj pozornici počela je nova predstava.

U Miličinoj priči nije bilo izgubljene korpe. Zelena vila pomagala je ptici koja se plašila da zapeva pred drugima. Na kraju je cela publika morala da proizvede zvuk vetra kako bi je ohrabrila.

Kada se ćebe spustilo, roditelji su dugo aplaudirali.

Tri karte sa police kasnije su završile u porodičnom albumu. Pored njih su stavili fotografiju snimljenu ispred velikog plakata.

Za Milicu, to nisu bili samo papiri i jedna slika. Podsećali su je na hladno subotnje popodne kada je prvi put sela ispred crvene zavese.

Tog dana otkrila je da se u pozorištu priče ne gledaju samo očima.

One se slušaju, osećaju i ponekad nastavljaju kod kuće.