Na kuhinjskom stolu ležalo je jedno žuto zrno kukuruza.

Nikola ga je okretao među prstima i pokušavao da zamisli kako iz nečega tako malog može da izraste biljka viša od njega. Zrno nije imalo ni koren ni list. Izgledalo je suvo i potpuno mirno.

„Gde kukuruz drži stabljiku dok je ovako mali?“, upitao je oca.

„Unutar zrna nalazi se zametak nove biljke“, objasnio je tata. „U njemu je i hrana koja mu pomaže da počne da raste.“

Dečak je približio zrno oku, ali nije video ništa osim glatke žute površine.

„Možemo li da ga otvorimo?“

„Možemo, ali tada iz njega ništa neće izrasti.“

Nikola je odmah spustio zrno na sto.

Odlučio je da tajnu otkrije na drugi način.

Bilo je proleće, ali su jutra još bila hladna. Njihova mala bašta iza kuće već je bila pripremljena za setvu. Ipak, otac je rekao da sa kukuruzom treba još malo da sačekaju.

„Zašto ga ne posadimo danas?“, svakog jutra je pitao Nikola.

„Kukuruzu prija zagrejana zemlja“, glasio je odgovor. „U hladnom i veoma vlažnom zemljištu zrno može da propadne pre nego što nikne.“

Zato su zajedno pratili vreme. Dečak je svakog jutra izlazio u baštu i dodirivao zemlju. Posle nekoliko toplih dana više nije bila hladna pod njegovim prstima.

Došlo je vreme za setvu.

Otac je kanapom obeležio mali pravougaonik. Kukuruz su posadili u nekoliko kratkih redova, blizu jedan drugom.

Nikola je želeo jedan dugačak red duž cele ograde. Smatrao je da bi izgledao urednije.

„Cvetni prah kukuruza prenosi vetar“, objasnio je tata. „Kada biljke rastu u grupi, veća je mogućnost da će polen stići tamo gde treba.“

Napravili su plitke rupice. U svaku su stavili po jedno zrno, pa ih prekrili rastresitom zemljom.

Dečak je kraj jedne rupice zabio štapić sa plavom trakom.

„Ovo je moje zrno“, rekao je.

„Kako znaš da će baš ono prvo izrasti?“

„Lepo sam ga zamolio.“

Zalili su zemlju i otišli u kuću.

Sledećeg jutra Nikola je potrčao do plave trake.

Ništa se nije dogodilo.

Zemlja je izgledala isto kao prethodnog dana.

Proveravao ju je posle doručka i ponovo predveče. Trećeg dana i dalje nije bilo nikakve promene.

„Možda se izgubilo“, rekao je zabrinuto.

Otac mu je predložio mali ogled. U providnu čašu stavili su vlažan papir, a uz njega još jedno zrno kukuruza. Tako su mogli da posmatraju ono što se u bašti odvijalo ispod zemlje.

Posle nekoliko dana zrno u čaši je nabubrilo. Iz njegovog donjeg dela pojavio se tanak beli koren.

Nikola je nacrtao promenu u svesci.

Ubrzo je iz istog zrna krenuo bledi izdanak. Dok je rastao prema svetlosti, postajao je zelen.

Dečak je sada znao da se i ispod plave trake nešto događa, čak i kada se sa površine ništa ne vidi.

Jednog toplog jutra iz zemlje se konačno pojavio mali zeleni vrh.

„Niklo je!“, povikao je toliko glasno da je probudio psa koji je spavao na tremu.

Svakog ponedeljka merio je mladu biljku drvenim lenjirom. Prve nedelje imala je nekoliko centimetara. Ubrzo mu je lenjir postao prekratak, pa je tata na dugačkoj letvi obeležio visinu na svakih deset centimetara.

Nikola je beležio rezultate u svesku.

Ponekad mu se činilo da kukuruz tokom noći poraste više nego preko dana. Otac mu je objasnio da biljka raste i kada je niko ne posmatra. Za to koristi energiju koju stvara u zelenim listovima.

„Listovi hvataju sunčevu svetlost“, rekao je. „Biljka kroz koren uzima vodu, a iz vazduha dobija ugljen-dioksid. Od toga pravi šećere koji joj pomažu da raste.“

Dečak je pogledao dugačke zelene listove.

„Znači, oni su kao mala kuhinja?“

„Veoma dobra mala kuhinja.“

Početkom leta dani su postali vreli. Kiša dugo nije padala. Listovi kukuruza počeli su da se uvijaju.

Nikola je želeo da ih zaliva nekoliko puta dnevno. Tata mu je objasnio da je bolje da zemlju zaliju temeljno, pa da sačekaju i ponovo provere njenu vlažnost.

Ustajali su ranije, dok sunce još nije jako grejalo. Vodu su sipali pri dnu stabljika, umesto preko lišća.

Dečak je prstom proveravao zemlju. Ispod suve površine ponekad je još bila vlažna.

Tako je naučio da bašta ne traži vodu samo zato što je njemu vruće.

Do sredine leta stabljike su ga prerasle. Kada bi stao pored biljke sa plavom trakom, najviši list nalazio se daleko iznad njegove glave.

Na vrhu se pojavila razgranata metlica.

Niže na stabljici izrastao je mali klip obavijen zelenim listovima. Iz njegovog vrha virile su tanke, svilenkaste niti.

Nikola ih je oprezno dodirnuo.

„Čemu služe ove dlačice?“

Otac mu je objasnio da su to svilene niti. Svaka je povezana sa mestom na klipu na kojem može da se razvije jedno zrno.

Na vrhu biljke metlica stvara polen. Vetar ga raznosi i prenosi do svile. Kada polen dospe na nit, zrno povezano sa njom može da počne da se razvija.

Nikola je pogledao mnoštvo tankih vlasi.

„Znači, svaki red zrna počinje ovde?“

„Svako pojedinačno zrno.“

Ta činjenica mu je delovala neverovatnije od kukuruza koji govori. Jedna stabljika imala je stotine niti, a svaka je vodila do svog mesta na klipu.

Narednih dana često je posmatrao kako vetar pomera biljke. Metlice su otpuštale fini prah koji je padao na svilene niti susednih stabljika.

Sada je razumeo zašto su kukuruz posadili u grupi.

Klip ispod plave trake polako je postajao deblji. Njegova svila prvo je bila meka i svetla, zatim je potamnela i počela da se suši.

Nikola je svakog dana pitao da li mogu da ga uberu.

„Još malo“, govorio je otac.

Čekanje mu je ponovo bilo najteži deo posla.

Krajem leta tata je pažljivo razmakao listove na jednom klipu. Pritisnuo je zrno noktom, a iz njega se pojavila mlečna tečnost.

„Ovaj kukuruz je spreman.“

Nikola je uhvatio klip obema rukama i savio ga nadole. Posle kratkog pucketanja odvojio se od stabljike.

Odneo ga je u kuhinju kao da nosi dragocenost.

Kada su skinuli zelene listove, pojavili su se uredni redovi žutih zrna. Ipak, pri vrhu je ostalo nekoliko praznih mesta.

„Zašto ovde nema zrna?“, upitao je.

„Verovatno do nekih svilenih niti nije stiglo dovoljno polena“, objasnio je tata. „Biljke ne rastu uvek savršeno.“

Drugi klip bio je popunjen skoro do vrha.

Skuvali su ih za večeru. Nikola je izabrao onaj sa nekoliko praznih mesta, jer je poticao sa stabljike obeležene plavom trakom.

Bio je sladak i mekan.

Dok je jeo, razmišljao je o svemu što se dogodilo od proleća. Zrno je najpre upilo vodu. Iz njega su izrasli koren i izdanak. Listovi su hranili biljku, a vetar je preneo polen do svile.

Za rast je bilo potrebno mnogo toplih dana. Biljci su pomagali voda i zemlja. Važnu ulogu imao je i vetar, koji ranije uopšte nije povezivao sa kukuruzom.

Posle večere zalepio je nekoliko osušenih svilenih niti u svesku. Pored njih je nacrtao ceo put od zrna do klipa.

Nije više morao da zamišlja da biljka noću govori. Odgovore je pronalazio svake nedelje, prateći promene koje su se odvijale pred njim.

Kada je stigla jesen, stabljike su se osušile. Porodica je uklonila biljne ostatke i pripremila baštu za hladnije dane.

Nikola je izvadio štapić sa plavom trakom i sačuvao ga u šupi.

Sledećeg proleća ponovo će im biti potreban.

U svesci je već čekala nova prazna stranica, a na njenom vrhu stajalo je pitanje:

„Kako suncokret zna da je sunce promenilo mesto?“