Vuk je spavao kada ga je probudilo tiho zvonce.

Nije zvučalo kao telefon ni kao zvono na vratima. Čulo se samo jedno nežno:

„Din-din.“

Otvorio je oči. Soba je bila mračna, a kroz prozor je ulazila svetlost ulične lampe. Na podu, kraj njegovog kreveta, stajala je autobuska stanica.

Bila je sasvim mala. Na znaku je pisalo:

NOĆNA LINIJA

Pre nego što je Vuk stigao da se začudi, ispod vrata je provirila plava svetlost. Njegov tepih pretvorio se u ulicu, a iz hodnika je polako stigao autobus.

Bio je okrugao i žut. Umesto broja, na njemu je svetleo znak u obliku dugmeta.

Vrata su se otvorila.

Za volanom je sedela žena sa ljubičastim naočarima. Na kapi joj je pisalo „Lela“.

„Ulaziš?“, upitala je. „Ne možemo dugo da čekamo. Izgubljene stvari žele da se vrate kući pre jutra.“

Vuk je pogledao svoj krevet. Još je ležao u njemu, pokriven do brade.

Shvatio je da sanja.

Zakoračio je u autobus.

Umesto sedišta, unutra su se nalazile police. Na njima su stajali kišobrani, kape i kutije za užinu. Na jednoj polici dremao je usamljeni roler. Na drugoj je ležala knjiga kojoj se svaka dva minuta otvarala ista stranica.

„Zar je sve ovo neko izgubio?“, upitao je Vuk.

„Jeste“, odgovorila je Lela. „A mi noćas vraćamo poslednje tri stvari.“

Pokazala mu je malu klupu. Na njoj su ležali žuta rukavica, srebrni ključ i drveni brodić.

Autobus je krenuo.

Prošli su kroz zid Vukove sobe i našli se na ulici. Grad je spavao. Semafori su strpljivo menjali boje iako nigde nije bilo automobila. Mesec se ogledao u prozorima zgrada.

Lela je prvo podigla žutu rukavicu.

„Nađena je kraj parka“, rekla je. „Ali u tom kraju živi mnogo dece.“

Vuk ju je pažljivo pogledao. Na palcu je imala plavu mrlju, a za vunicu se zakačio mali komad kore drveta.

„Možda pripada nekome ko je crtao plavom kredom pored drveta“, zaključio je.

Autobus je promenio pravac.

Kada su stigli do parka, Vuk je ugledao plave cvetove nacrtane po stazi. Vodili su do velikog kestena. Na njegovoj najnižoj grani visila je druga žuta rukavica.

„Tu je njen par!“, uzviknuo je.

Lela je zaustavila autobus. Vuk je ostavio pronađenu rukavicu pored druge. Vetar ih je nežno približio, kao da se drže za ruke.

„Prva stvar je stigla kući“, rekla je Lela.

Na redu je bio ključ.

Bio je sasvim mali. Sa njega je visila pločica sa brojem dvanaest. Duž jedne ivice videla se crvena boja.

Autobus je obišao zgradu broj dvanaest, zatim garažu sa dvanaest crvenih vrata. Ključ nije pripadao nijednoj bravi.

Vuk je već počeo da zeva kada je u izlogu prodavnice ugledao dvanaest drvenih kućica. Bile su poređane jedna pored druge. Sve su bile plave, osim poslednje.

Ona je bila crvena.

„Stanite!“, rekao je.

Iznad izloga je pisalo „Pozorište lutaka“.

Lela je parkirala ispred ulaza. Čim je Vuk približio ključ malim crvenim vratima, brava je škljocnula. Iza njih se pojavila pozornica na kojoj su spavale lutke.

Mali kralj je hrkao na prestolu. Zmaj je bio sklupčan iza kartonske planine. Princeza je sedela pored prozora i čekala da se vrata njene kuće ponovo otvore.

Vuk je ostavio ključ na kuki pored pozornice.

„Sutra predstava može da počne“, zadovoljno je rekla Lela.

Ostao je još drveni brodić.

Na njegovom jedru bilo je nacrtano zeleno sunce. Sa donje strane nalazila su se dva slova: M i T.

„Možda su to nečiji inicijali“, rekao je Vuk.

Autobus je prvo zastao ispred kuće dečaka koji se zvao Miloš. On je spavao zagrljen sa velikim plišanim kitom, ali u sobi nije bilo ničega što je ličilo na brodić.

Zatim su posetili malu Taru. Na njenoj polici stajali su papirni brodovi, ali nijedan nije imao zeleno sunce.

„Možda M i T nisu imena dve osobe“, rekao je Vuk. „Možda označavaju jedno mesto.“

Okrenuo je brodić prema prozoru. Na dnu se, pored slova, videla sićušna talasasta linija.

Tada se setio table koju je često viđao kraj reke.

Na njoj je pisalo:

MALA TISA, VRTIĆ

Autobus je pojurio kroz uspavane ulice. Kod vrtića su u dvorištu pronašli plavu drvenu baru. U njoj je stajalo nekoliko brodića koje su deca napravila tokom dana.

Jedno mesto bilo je prazno.

Vuk je spustio brodić među ostale. Vetar mu je naduo malo platneno jedro, pa je zaplovio do sredine nacrtane bare.

U istom trenutku nebo je počelo da svetli.

„Uskoro će svanuti“, rekla je Lela. „Vreme je da se vratiš.“

Autobus je stigao do Vukove sobe. Pre nego što je izašao, dečak je primetio nešto na svom sedištu.

Bila je to mala zelena čigra.

Izgubio ju je prošle zime. Tražio ju je ispod kreveta i iza ormara, ali nikada je nije pronašao.

„Izgleda da je noćas još jedna stvar našla vlasnika“, rekla je Lela.

Vuk je uzeo čigru.

„Kako ste znali da je moja?“

Vozačica je pokazala na donju stranu igračke. Tamo je, veoma sitnim slovima, bilo urezano njegovo ime.

Vrata su se zatvorila, a žuti autobus nestao je kroz hodnik.

Kada se Vuk probudio, sunce je već obasjalo sobu. Stanica kraj kreveta više nije postojala, a tepih više nije bio ulica.

Na jastuku pored njegove glave stajala je zelena čigra.

Vuk ju je zavrteo na dlanu.

Negde u daljini začulo se tiho:

„Din-din.“

Možda je to bio prvi jutarnji autobus.

A možda je noćna linija krenula po još jednu izgubljenu stvar.