Klik. Klik.

Stari plavi automobil nije hteo da se pokrene.

Deda je ponovo okrenuo ključ. Sa prednje strane vozila začuo se isti kratki zvuk, a zatim je sve utihnulo.

Uroš je stajao na vratima radionice i pažljivo slušao. Tog jutra trebalo je da se odvezu do reke i provedu dan pecajući. Korpa sa hranom već je bila spakovana, a štapovi su čekali naslonjeni na zid.

Izgleda da je automobil imao drugačiji plan.

„Da li se pokvario?“, upitao je dečak.

Deda je izvukao ključ iz brave i izašao.

„Nešto mu smeta da se pokrene. Sada ćemo otkriti šta.“

Uroš je očekivao da će deda odmah znati odgovor. Godinama je popravljao automobile u maloj radionici pored kuće. Komšije su mu dovozile vozila koja su škripala ili ispuštala čudne zvuke. On bi obukao plavi radni kombinezon, zavrnuo rukave i dao se na posao.

„Zar pravi majstor ne zna odmah šta se pokvarilo?“, upitao je Uroš.

Deda se nasmešio.

„Pravi majstor ne pogađa. On posmatra i traži tragove.“

Otvorio je široka vrata kako bi dnevna svetlost ušla u radionicu. Zatim je postavio drvene podmetače iza zadnjih točkova i proverio ručnu kočnicu.

Pre nego što su prišli automobilu, objasnio je pravila.

Uroš nije smeo da dodiruje motor niti električne delove bez dozvole. Nije smeo ni da se zavlači ispod vozila. Ako mu nešto nije jasno, trebalo je prvo da pita.

Dečak je ozbiljno klimnuo glavom.

Deda je ponovo seo za volan.

„Pažljivo slušaj. Kakav zvuk čuješ kada okrenem ključ?“

„Klikne dva puta.“

„Da li motor počne da radi?“

„Ne.“

Zapisali su odgovor u malu svesku koju je deda držao u džepu kombinezona. Na vrhu stranice napisao je: „Slučaj ćutljivog automobila“.

Urošu se dopao taj naziv. Odjednom se osećao kao pomoćnik u važnoj istrazi.

Sledeće pitanje bilo je da li rade svetla. Deda je uključio farove, a dečak je stao ispred vozila.

„Svetle“, rekao je. „Ali levi kao da malo treperi.“

Ta sitnica bila je novi trag.

Podigli su poklopac motora. Deda ga je pričvrstio metalnom šipkom i proverio da li čvrsto stoji.

Uroš je zavirio unutra. Video je cevi i kablove. Sve mu je delovalo složeno.

„Gde je motor?“

Deda mu je pokazao veliki metalni deo u sredini.

„Motor pomaže automobilu da se kreće. Da bi počeo da radi, potrebna mu je električna energija iz akumulatora.“

Pokazao je pravougaonu kutiju sa dva priključka. Na svaki je bio pričvršćen debeo kabl.

„Akumulator je kao velika baterija“, objasnio je. „Kada okrenem ključ, on šalje struju delu koji pokreće motor.“

„A naš samo kaže klik.“

„Upravo tako. Zato ćemo prvo proveriti akumulator i njegove priključke.“

Deda je stavio zaštitne rukavice. Zatim je uzeo mali uređaj sa dva kabla.

„Ovo je multimetar. Njime mogu da izmerim napon.“

Uroš je držao svesku i čitao broj koji se pojavio na ekranu. Vrednost je pokazala da akumulator nije prazan.

„Znači, nije se pokvario?“

„Znamo da ima dovoljno napona. Sada moramo da proverimo da li struja može pravilno da prođe kroz kablove.“

Deda je pažljivo dodirnuo prvi priključak. Bio je čvrst. Kada je proverio drugi, metalna stezaljka blago se pomerila.

„Pronašli smo nešto“, rekao je.

Uroš se nagnuo bliže, ali je držao ruke iza leđa kao što su se dogovorili.

Oko priključka se nakupio tanak sloj beličaste prljavštine. Stezaljka se olabavila, pa kabl više nije imao dobar spoj sa akumulatorom.

Deda je prvo odvojio kabl. Očistio je priključak odgovarajućom četkom, a zatim ponovo pričvrstio stezaljku. Uroš mu je dodavao alat koji je tražio.

Najpre mu je pružio pogrešan ključ.

„Ovaj je prevelik“, rekao je deda. „Pogledaj oznaku.“

Na svakom ključu bio je urezan broj. Dečak ih je poređao od najmanjeg do najvećeg i pronašao odgovarajući.

Ovoga puta alat je pristajao tačno na maticu.

„Zašto imamo toliko ključeva?“, upitao je.

„Zato što ni svi zavrtnji nisu isti. Ako koristimo pogrešan alat, možemo da oštetimo njihove ivice.“

Kada je završio, deda je rukom proverio da li se stezaljka pomera. Ostala je čvrsto na mestu.

Spustili su poklopac motora, ali još nisu odmah pokušali da pokrenu automobil.

„Kada već idemo do reke, proverićemo i gume“, rekao je.

Iz ormara je izvadio merač pritiska. Pokazao je unuku gde na okviru vozačevih vrata piše koliki pritisak proizvođač preporučuje.

Uroš je pročitao broj, pa ga zapisao u svesku.

Deda je postavio merač na ventil prednje gume. Kazaljka se zaustavila tačno tamo gde treba. Pritisak u zadnjoj gumi bio je malo niži.

Uz pomoć pumpe dodali su vazduh. Uroš je pomerao ručicu nekoliko puta, a deda je zatim ponovo proverio pritisak.

„Možemo li da stavimo još, da guma bude jača?“, upitao je dečak.

„Previše vazduha takođe nije dobro. Najbezbednije je da pratimo preporučenu vrednost.“

Uroš je u svesci nacrtao gumu. Pored nje je napisao: „Ni premalo, ni previše.“

Zatim su proverili nivo ulja. Motor je bio hladan, pa je deda izvukao mernu šipku i obrisao je krpom. Vratio ju je na mesto, ponovo izvukao i pokazao dve oznake.

Tanak trag ulja nalazio se između njih.

„To znači da ga ima dovoljno“, zaključio je Uroš.

„Tačno.“

Poslednji zadatak bio je jednostavan. U posudi za pranje stakala nije bilo dovoljno tečnosti. Deda je postavio levak, a unuk je pažljivo sipao dok mu nije rekao da stane.

Nekoliko kapi prosulo se pored otvora.

„Nisam baš pravi majstor“, rekao je razočarano.

Deda je krpom obrisao kapljice.

„Svaki majstor ponekad prospe nešto. Važno je da radi pažljivo i počisti za sobom.“

Došao je trenutak da provere da li su rešili glavni problem.

Uroš je stao sa strane, na bezbednoj udaljenosti. Deda je seo za volan i okrenuo ključ.

Motor je kratko zaverglao, zatim ravnomerno zabrujao.

Dečak je podigao obe ruke u vazduh.

„Radi!“

Deda je izašao i otvorio svesku.

Ispod naslova su zajedno zapisali šta se dogodilo: akumulator je imao dovoljno napona, ali je jedan priključak bio prljav i labav. Posle čišćenja i zatezanja struja je ponovo mogla pravilno da prolazi.

„Kako si znao gde da tražiš?“, upitao je Uroš.

„Nisam znao odmah. Zvuk nas je uputio na akumulator, a treperavo svetlo na loš spoj. Svaka provera dala nam je deo odgovora.“

Pecanje su započeli kasnije nego što su planirali. Ipak, stigli su do reke pre podneva. Plavi automobil radio je mirno čitavim putem.

Sedeli su na obali sa štapovima u rukama. Ribe tog dana nisu bile raspoložene za saradnju, ali Urošu to nije smetalo. Stalno je otvarao svesku i dopunjavao crtež motora.

Kada su se vratili kući, pokazao je roditeljima sve što je zapisao. Detaljno im je objasnio kako su otkrili kvar. Posebno je naglasio da nije sam dodirivao akumulator.

Te večeri postavio je svesku na policu pored kreveta. Na koricama je napisao: „Uroševe majstorske istrage“.

Prva stranica govorila je o automobilu koji je umeo samo da klikće.

Pre nego što je zaspao, razmišljao je o novom pitanju.

Deda je popravio kabl, ali ga je nešto drugo činilo dobrim majstorom. Nije se ljutio na automobil i nije žurio da zameni prvi deo koji vidi. Slušao je, proveravao i tek onda koristio alat.

Uroš još nije znao da li će jednog dana popravljati automobile. Imao je dovoljno vremena da to odluči.

Za sada mu je bilo važno da sledeće subote ponovo obuče mali plavi kombinezon i pomogne dedi u novoj istrazi.