Svakog popodneva, tačno kada bi sat na obližnjem tornju otkucao četiri puta, mala siva mačka skakala je na prozor.

Mica je živela sa svojom vlasnicom Gocom na spratu kuće sa plavim kapcima. Najviše je volela mirna mesta. Spavala je na polici među knjigama, sunčala se na prozoru i hodala tako tiho da se ponekad činilo da lebdi iznad poda.

Sa svog omiljenog mesta posmatrala je ulicu. Poznavala je staru gospođu koja je svakog dana hranila golubove. Znala je i kada pekar iznosi vruće kifle. Umela je da prepozna zvuk Gocinih koraka mnogo pre nego što se ključ okrene u bravi.

Jednog jutra pred kućom se zaustavio veliki crveni automobil. Iz njega je prvi iskočio zlatni retriver.

Pas je imao krupne šape i dugačak jezik. Njegov rep udarao je u vrata automobila kao bubanj.

Zvao se Duki i upravo se sa svojim vlasnikom doselio u susednu kuću.

Čim je ugledao Micu na prozoru, veselo je zalajao.

„Zdravo! Hoćeš da se igramo?“

Mačka se toliko iznenadila da je zamalo pala sa prozorske daske. Brzo se uspravila, podigla rep i uvređeno nestala iza zavese.

Duki je ostao na trotoaru. Nije razumeo zašto je njegova nova komšinica pobegla. On je svakoga pozdravljao glasnim lavežom. Smatrao je da je to najbolji način da pokaže koliko se raduje susretu.

Sledećeg dana ponovo ju je spazio.

Ovoga puta nije zalajao. Samo je seo ispod prozora i pokušao da mirno sačeka.

Izdržao je gotovo čitav minut.

Zatim je ulicom proleteo žuti list. Pas je skočio za njim, sapleo se o sopstvene šape i završio u gomili suvog lišća. Iz nje mu je virio samo veseli rep.

Mica je sve posmatrala iza saksije.

Prvo joj je zadrhtao jedan brk. Potom se tiho zakikotala.

Duki je podigao glavu.

„Ipak si tu!“

Mačka je ponovo nestala, ali je on primetio da se ovoga puta smejala.

Narednih dana pokušavao je da otkrije kako da joj priđe. Jednom joj je doneo svoj crveni gumeni prsten. Spustio ga je ispod prozora i odmakao se nekoliko koraka.

Mica je sišla u dvorište i oprezno prišla poklonu. Pomirisala ga je, dodirnula šapom i odmah odustala.

„Previše miriše na pseću pljuvačku“, rekla je.

Duki je pogledao prsten.

„Meni lepo miriše.“

„To me uopšte ne iznenađuje.“

Pas nije znao da li je to bila šala, ali je ipak zamahao repom.

Jednog sunčanog jutra Goca je pustila Micu u ograđeno dvorište. Mačka se popela na klupu i smestila u toplu mrlju svetlosti.

U susednom dvorištu Duki se igrao loptom. Gurao ju je njuškom, zatim bi potrčao za njom. U jednom trenutku udario ju je suviše snažno. Lopta je prošla kroz otvor ispod ograde i zaustavila se iza guste ruže.

Pokušao je da provuče glavu, ali je otvor bio premali. Zatim je pružio šapu, pa drugu. Nije uspeo ni da dotakne loptu.

Mica ga je neko vreme posmatrala.

„Hoćeš li tako ostati ceo dan?“, upitala je.

„Ne mogu da je dohvatim.“

„Vidim.“

Provukla se kroz uzak otvor i zaobišla ružu. Jednim pokretom šape izgurala je loptu iz granja.

Duki je oduševljeno potrčao prema njoj, ali se na vreme setio da njegova nova poznanica ne voli bučne pozdrave. Zastao je i polako seo.

„Hvala“, rekao je.

Mica je klimnula glavom i vratila se na svoju klupu.

Sledećeg jutra na prozorskoj dasci pronašla je malo belo pero. Pas ga je u dvorištu uhvatio pre nego što ga je vetar odneo. Setio se kako komšinica voli da posmatra ptice, pa joj ga je ostavio kao znak zahvalnosti.

Mica je dugo gurkala pero šapom. Bilo je lagano i prijatno je golicalo po nosu.

Kada je tog popodneva sišla u dvorište, ponela je klupko plavog konca.

„Možemo da se igramo“, rekla je. „Ali bez lajanja.“

Duki je brzo klimnuo glavom.

Mačka bi zakotrljala klupko, a on bi potrčao za njim. U početku ga je svaki put donosio u zubima potpuno mokrog. Zato ga je naučila da ga samo gurne njuškom.

Igra nije dugo trajala. Duki je slučajno stao na konac i otkotrljao se preko trave. Klupko se odmotavalo za njim sve dok mu se nije obavilo oko nogu.

Mica je prišla i pažljivo ga oslobodila.

„Nisi baš vešt“, rekla je.

„Ali sam se mnogo zabavio.“

Morala je da prizna da je i njoj bilo zabavno.

Od tog dana svakodnevno su se sastajali kraj ograde. Ponekad bi se igrali loptom. Ponekad bi samo sedeli u hladu.

Duki je naučio da ne trči prema prijateljici čim je ugleda. Sačekao bi da ona podigne rep i priđe mu. Mica je prestala da se ljuti kada bi on zaboravio dogovor i jednom kratko zalajao od sreće.

Prijateljstvo je raslo polako, kroz sitne navike koje su samo njih dvoje razumeli.

Jednog letnjeg popodneva nebo je iznenada potamnelo. Vruć vetar podigao je prašinu sa ulice, a prozori na kućama počeli su da lupaju.

Mica je ležala na natkrivenom tremu. Duki je u svom dvorištu čekao da mu vlasnik donese povodac za šetnju.

Odjednom je zagrmelo.

Bio je to snažan udarac od kojeg su zadrhtala vrata.

Pas je podvio rep i pobegao iza kuće.

Kiša je počela da pada u krupnim kapima. Njegov vlasnik izašao je na trem i pozvao ga, ali odgovora nije bilo. Potražio ga je u kućici, zatim kraj ograde.

Dukija nije bilo.

Mica je načuljila uši. Ispod šuma kiše čula je tiho cviljenje. Dolazilo je iz male ostave između dve kuće. Vrata je vetar gurnuo toliko da je ostao samo uzan otvor.

Provukla se unutra.

Veliki zlatni retriver sklupčao se iza starih kutija. Drhtao je pri svakom udaru groma.

„Ovde si“, rekla je.

Duki je sakrio njušku između šapa.

„Nemoj nikome da kažeš.“

„Zašto?“

„Veliki psi ne bi trebalo da se plaše oluje.“

Mica je razmislila, pa sela pored njega.

„Ja se plašim usisivača“, priznala je. „A jednom sam pobegla od krastavca jer sam mislila da je zmija.“

Pas je prvi put tog dana podigao glavu.

„Krastavca?“

„Bio je veoma sumnjiv.“

Napolju je ponovo zagrmelo. Duki se trgao, ali je Mica ostala na mestu. Sklupčala se uz njegovu prednju šapu i počela da prede.

Njeno predenje bilo je tiho i ravnomerno. Nije moglo da zaustavi oluju, ali je u maloj ostavi napravilo miran prostor.

Posle nekog vremena pas je prestao da drhti.

„Kako ti to uspeva?“, upitao je.

„Šta?“

„Da praviš taj zvuk.“

„Ne znam. Ti mašeš repom, ja predem.“

Goca je ubrzo primetila da nema ni njene ljubimice. Kada je izašla u dvorište, siva glava pojavila se na otvoru ostave.

Mica je mjauknula, pa ponovo ušla unutra.

Vlasnici su je pratili i pronašli prijatelje sklupčane jednog uz drugog. Niko se nije smejao uplašenom retriveru. Doneli su mu ćebe i ostavili vrata širom otvorena.

Do kraja oluje Mica je ostala pored njega.

Sledećeg jutra ulica je bila puna barica. Duki je izašao u dvorište čim je ugledao prijateljicu na prozoru. Nije zalajao.

Spustio je prednje šape na zemlju i podigao zadnji deo tela, pozivajući je na igru.

Mica je sišla i sela pred njega.

„Možemo malo da trčimo“, rekla je.

Pas je oduševljeno pojurio oko klupe. Mačka je potrčala za njim. Bila je brža u skretanju, dok je on zbog velikih šapa stalno proklizavao po mokroj travi.

Kada su se umorili, seli su jedno pored drugog i posmatrali golubove.

Te večeri Mica se, kao i obično, uvukla u Gocin krevet. Sklupčala se uz njene noge i počela glasno da prede.

„Šta mi danas pričaš?“, upitala je Goca.

Mačka je zatvorila oči.

Njena vlasnica nije razumela predenje kao reči, ali je umela da zamišlja. Tako je od tihog zvuka nastala priča o maloj sivoj mački i velikom zlatnom psu koji su naučili kako onaj drugi govori, igra se i pokazuje da mu je stalo.

Sledećeg dana Duki je čekao ispod prozora tačno u četiri.

Mica je skočila sa daske i izašla u dvorište.

On je zamahao repom.

Ona je počela da prede.

Oboje su rekli isto.