Dve karte za decu i dve za odrasle čekale su na polici još od ponedeljka. Velja ih je proveravao svakog jutra, iako mu je mama nekoliko puta objasnila da se zoološki vrt neće preseliti pre subote.

Njegova mlađa sestra Miona imala je drugo pitanje.

„Da li lavovi znaju da mi dolazimo?“

Tata joj je odgovorio da lavovi verovatno imaju mnogo važnih obaveza. Moraju da spavaju u hladu i povremeno protegnu šape.

Kada je subota konačno stigla, deca su prva sela u automobil. Put nije dugo trajao, ali su ga ispunili igrom. Velja je nabrajao životinje čija imena počinju slovom A.

„Antilopa, aligator, anakonda.“

Miona je pokušala da nastavi.

„A… veliki zeleni miš!“

„To ne počinje na A“, rekao je brat.

„Moj se zove Aveliki Zeleni Miš.“

Velja je hteo da objasni zašto to nema smisla, ali su tada iza drveća ugledali veliku kapiju zoološkog vrta.

Na ulazu ih je dočekala žena u zelenoj majici. Svakom detetu pružila je knjižicu i kratku olovku. Na koricama se nalazio crtež velikog otiska u blatu.

„Danas imamo zadatak za mlade istraživače“, rekla je. „Neko je ostavio ovaj trag kraj pojilišta. Pokušajte da otkrijete kome pripada.“

Trag je bio gotovo savršeno okrugao. Bio je mnogo veći od tatinog stopala, a na prednjem delu videlo se nekoliko zaobljenih otisaka.

„Medved!“, odmah je rekao Velja.

„Dinosaurus“, predložila je Miona.

Mama je otvorila mapu.

„Hajde prvo da pogledamo životinje. Možda ćemo usput pronaći odgovor.“

Prvi su stigli do prostora u kojem su živeli majmuni. Jedan se ljuljao na užetu, dok je drugi pažljivo pretraživao drvenu kutiju sa hranom. Najmlađi je sedeo uz majku i pokušavao da joj uzme komadić povrća.

Miona se naslonila na ogradu.

„Pogledaj mu ruke!“

Prsti su mu bili dugi i spretni. Njima je lako držao hranu, ali i hvatao grane.

Velja je u knjižici nacrtao malu šaku.

„Njegov trag ne izgleda kao onaj sa korica“, zaključio je.

Ipak, majmuni su mu se toliko dopali da je odmah dobio novu ideju.

„Možemo li jednog da vodimo kući? Naučio bih ga da mi dodaje igračke.“

U blizini je stajao čuvar koji je upravo donosio hranu. Čuo je pitanje i nasmešio se.

„Majmunima je potrebno mnogo prostora za kretanje“, objasnio je. „Imaju i složene potrebe. Mnoge vrste žive u grupama i stalno komuniciraju sa drugim majmunima.“

Velja je pogledao životinju na užetu. U kući nije imao grane za penjanje, a njegov krevet sigurno nije mogao da zameni čitavu grupu.

„Onda bi mu kod nas bilo dosadno“, rekao je.

„I verovatno bi rastavio kuhinju pre doručka“, dodao je tata.

Nastavili su stazom dok nisu stigli do tigrova.

Jedan tigar ležao je ispod drveta. Glavu je spustio na velike prednje šape, a vrh njegovog repa povremeno se pomerao.

„Mislila sam da će trčati“, rekla je Miona.

Na tabli pored prostora za tigrove pisalo je da ove velike mačke mnogo vremena provode odmarajući se. Najaktivnije su u delu dana kada nije velika vrućina.

Na zemlji blizu stakla nalazio se model tigrovog traga. Imao je četiri jasna otiska prstiju i veliki jastučić u sredini.

Deca su ga pažljivo uporedila sa slikom iz knjižice.

„Ovaj je manji“, rekao je Velja.

„I nije sasvim okrugao“, primetila je njegova sestra.

Tata im je pročitao da se tragovi kandži često ne vide, jer ih tigar uvlači dok hoda.

Miona je nacrtala tigrovu šapu, zatim je prstom pratila pruge na njegovom krznu. Nijedna nije bila potpuno ravna.

„Da li se tigar oseća kao naša mačka kod bake?“, upitala je.

Mama je objasnila da sličnost može da se vidi u pokretima i odmaranju. Tigar ostaje divlja životinja sa potrebama koje kućno okruženje ne može da ispuni.

Miona je klimnula glavom.

„Može da bude lep i bez maženja.“

Posle tigrova stigli su do pingvina. Čim su prišli bazenu, jedan je skočio u vodu i zaplivao pored stakla. Pod vodom se kretao brzo, kao da leti.

Miona je potrčala za njim duž ograde.

„Ovaj nema šape kao tigar!“

Na mokrom kamenu jasno su se videli tragovi stopala sa prstima povezanim kožicom. Velja ih je nacrtao u knjižici.

„Ni pingvin nije ostavio veliki okrugli trag“, rekao je.

„Možda jeste veoma veliki pingvin“, odgovorila je Miona.

Brat je ovog puta odlučio da se ne raspravlja.

Kod sledećeg putokaza putevi su se račvali. Jedan je vodio prema zebrama, a drugi prema slonovima. Deca su želela da idu u različitim pravcima.

„Slonovi su sigurno ostavili trag“, tvrdio je Velja.

Miona je želela prvo da vidi zebre.

Mama je predložila da pogledaju mapu. Staza do zebri pravila je krug i na kraju vodila pravo do slonova. Tako su mogli da obiđu obe životinje bez vraćanja.

Zebre su mirno pasle. Miona je pokušavala da otkrije da li su bele sa crnim prugama ili crne sa belim prugama. Posmatrala ih je nekoliko minuta, ali nije pronašla odgovor.

Velja se više zanimao za njihove noge. Imale su kopita, pa njihov trag sigurno nije odgovarao velikom okruglom otisku iz knjižice.

Precrtao je još jednog osumnjičenog.

Ubrzo su stigli do najvećeg prostora koji su tog dana videli. U njemu su se kretala dva slona.

Jedan je surlom podizao seno. Drugi je stajao pored čuvarice i podigao prednju nogu kada mu je pokazala rukom.

„Zašto to radi?“, upitao je Velja.

Žena sa ulaza stajala je u blizini sa grupom dece. Objasnila im je da čuvari redovno proveravaju stopala slonova. Životinje uče da mirno podignu nogu, pa pregled prolazi bez žurbe.

Kada je slon spustio stopalo na vlažnu zemlju, ostao je veliki zaobljeni trag.

Velja je otvorio knjižicu.

Oblik je odgovarao slici sa korica.

„Slon!“, uzviknuli su brat i sestra u isti glas.

Žena u zelenoj majici potvrdila je odgovor i udarila pečat na poslednju stranicu njihovih knjižica. Na pečatu je bila mala slonovska surla.

Objasnila im je da su slonovi najveće kopnene životinje. Njihova stopala nose veliku težinu, pa imaju debele jastučiće koji ublažavaju svaki korak.

Miona je pogledala ogroman trag, zatim svoja mala stopala.

„On ima jastuke u nogama?“

„Mekano tkivo u stopalu ponaša se pomalo kao jastuk“, objasnila je čuvarica.

Devojčica je nekoliko koraka hodala veoma polako, pokušavajući da se kreće tiho poput slona. To nije dugo trajalo. Već kod sledeće klupe ponovo je potrčala.

Porodica je napravila pauzu za užinu. Dok su sedeli, razgovarali su o životinjama koje su videli.

Velja je iznenadilo što tigar toliko odmara. Miona je najviše volela pingvina koji je plivao uz staklo. Oboje su se složili da majmun ne bi bio dobar kućni ljubimac.

Pre odlaska vratili su se do slonova. Ovoga puta nisu tražili tragove. Samo su stajali i posmatrali kako jedan od njih surlom baca prašinu preko svojih leđa.

Na putu kući igra sa životinjama na slovo A dobila je nova pravila. Sada je uz svako ime trebalo reći i nešto što su tog dana zapamtili.

Kada je došao red na slovo T, Miona je rekla:

„Tigar ima pruge i voli da spava.“

„I nije kućni ljubimac“, dodao je Velja.

Kod kuće su izvadili bojice i otvorili knjižice. Velja je nacrtao slona sa ogromnim stopalima. Njegova sestra nacrtala je tigra među visokim drvećem. Ostavila mu je mnogo prostora za šetnju.

Te večeri poneli su crteže u krevet. Tata im nije prepričavao ceo obilazak. Zamolio ih je da oni njemu ispričaju kako su rešili zagonetku.

Velja je počeo od majmunskih prstiju. Miona ga je prekinula da opiše veoma velikog pingvina koji verovatno negde postoji. Kada su stigli do slonovskog traga, oboje su već govorili uglas.

Pre nego što je zaspala, Miona je prstom prešla preko nacrtanih tigrovih pruga.

„Neću ga voditi kući“, prošaputala je. „Posetiću ga ponovo.“

Na noćnom stočiću ostala je knjižica sa otiskom slonovskog stopala. Zagonetku su rešili, a mnoge nove tek su čekale sledeću posetu.