Mihajlo je šest nedelja svakog jutra postavljao isto pitanje:

„Koliko još dana ima do Tobijevog dolaska?“

Na frižideru je visio kalendar sa nacrtanim šapama. Dečak bi posle doručka precrtao jedan kvadratić, a zatim ponovo prebrojao koliko ih je ostalo. Tobi je bio mali pas iz prihvatilišta za životinje. Imao je čupave smeđe uši, belu mrlju na grudima i rep koji bi stidljivo zamahao čim ugleda nekoga ko mu se dopada.

Porodica ga je nekoliko puta posetila pre udomljavanja. Mihajlo je svaki susret provodio sedeći na podu, čekajući da mu pas sam priđe. Prvog dana Tobi ga je samo posmatrao. Drugog mu je onjušio patiku. Trećeg dana spustio je glavu na dečakovo koleno.

Konačno je stigao i dan kada će ga povesti kući.

Mama je pripremila činije za vodu i hranu. Tata je kupio povodac, ogrlicu i mekanu četku. Mihajlo je pored svog kreveta namestio plavu korpu sa jastukom i ćebetom.

„Ovde će spavati“, rekao je i pažljivo poravnao svaki nabor.

Kada su stigli u prihvatilište, Tobi ih je dočekao mašući repom. Radnica koja je brinula o njemu dala im je njegovo staro ćebe.

„Poznati miris pomoći će mu da se oseća sigurnije“, objasnila je. „Potrebno mu je malo vremena da upozna novi dom.“

U automobilu je pas sedeo između Mihajla i mame. Dečak je želeo da ga zagrli, ali se setio saveta iz prihvatilišta. Držao je šaku na sedištu i čekao. Posle nekoliko minuta Tobi je približio njušku i naslonio bradu na njegov dlan.

Čim su stigli kući, radoznalo je zavirio u svaku prostoriju. Hodao je polako i zastajao kraj nepoznatih predmeta. Uplašio se zvuka frižidera, iznenadio sopstvenim odrazom u ogledalu i dugo njuškao tatine papuče.

Mihajlo ga je pratio na nekoliko koraka.

„Ovo je kuhinja“, tiho je objašnjavao. „Ovde se sprema ručak. Ovo je dnevna soba. Tu je naš kauč. A ovo je moja soba. Od danas je pomalo i tvoja.“

Pokazao mu je plavu korpu.

Tobi ju je onjušio, ali nije ušao. Umesto toga, sklonio se ispod radnog stola.

Dečak se zabrinuo.

„Možda mu se korpa ne dopada.“

Mama je sela pored njega.

„Sve mu je danas novo. Kuća ima nepoznate mirise i zvukove. Pustićemo ga da sam pronađe mesto na kojem se oseća sigurno.“

Mihajlo je želeo da njegov novi prijatelj odmah bude srećan, ali je poslušao. Ostavio mu je nekoliko granula pored stola i udaljio se. Tobi je ubrzo izvirio, pojeo ih i ponovo se sakrio.

Predveče su tata, dečak i pas krenuli u kratku šetnju. Ulica je bila mirna, a nebo rumeno od zalaska sunca. Tobi je zastajao kraj svake ograde. Njuškao je stabla, osluškivao automobile i okretao se da proveri da li su njegovi novi ukućani još uz njega.

„Tu smo“, govorio mu je Mihajlo svaki put.

Po povratku su mu sipali hranu i svežu vodu. Pas je pojeo nekoliko zalogaja, popio malo vode i legao kraj ulaznih vrata.

Kada je došlo vreme za spavanje, Mihajlo je obukao pidžamu i oprao zube. Tobi je krenuo za njim, ali se zaustavio na pragu dečje sobe. Pogledao je korpu, zatim hodnik, pa ponovo dečaka.

„Možeš da uđeš“, nežno ga je pozvao Mihajlo.

Pas je prišao krevetu i seo kraj njega. Kada je dečak legao, Tobi je počeo da šeta po sobi. Čas bi odlazio do vrata, čas se vraćao do kreveta. Nokti su mu tiho kuckali po podu. Nekoliko puta se okrenuo ukrug, ali se nigde nije smestio.

Mihajlo je podigao pokrivač.

„Dođi kod mene.“

Tobi je stavio prednje šape na ivicu kreveta, a onda brzo odstupio. Počeo je da dahće i ponovo se sklonio ispod stola.

Mama i tata su ušli u sobu čim su čuli komešanje.

„Nešto nije u redu“, zabrinuto je rekao dečak.

Tata je kleknuo i pogledao ispod stola. Pas nije režao niti cvileo. Samo se čvrsto skupio uz zid.

„Verovatno je zbunjen“, kazao je. „Navikao je na sasvim drugo mesto. Večeras mu treba mir i neko poznat u blizini.“

Mama je donela staro ćebe iz prihvatilišta i stavila ga u plavu korpu. Mihajlo je preko ivice prebacio svoju juče nošenu majicu.

„Sada će imati poznati miris ćebeta i tvoj miris“, objasnila je.

Ostavili su upaljenu malu noćnu lampu. Tata je seo na pod kraj vrata, a Mihajlo se vratio u krevet. Dečak je uzeo omiljenu knjigu, otvorio je na prvoj strani i počeo tiho da čita.

Priča je govorila o psu koji se izgubio na izletu. Lutao je kroz šumu sve dok nije sreo dečaka sa crvenim rancem. Novi poznanik mu je dao vodu, smirio ga i pomogao mu da pronađe put do kuće.

Dok je slušao, Tobi je polako izvukao njušku ispod stola. Zatim je pružio jednu šapu, pa drugu. Prišao je plavoj korpi i omirisao staro ćebe.

Mihajlo nije prekidao priču.

Pas je oprezno zakoračio u korpu. Okrenuo se tri puta, legao i položio glavu na dečakovu majicu.

Tata se tiho osmehnuo. Sačekao je da se Tobijevo disanje umiri, zatim je poljubio sina za laku noć i izašao.

Mihajlo je pročitao još dve stranice. Kada je pogledao prema korpi, video je sklopljene oči i jednu opuštenu šapu koja je visila preko ivice.

„Laku noć, Tobi“, prošaputao je.

Pas je jednom lupnuo repom o pod.

Narednih dana upoznavao je svoj novi život. Naučio je gde stoji njegova činija, u kojoj fioci se čuva povodac i u koliko sati porodica odlazi u šetnju. Više se nije plašio frižidera, a u ogledalu je ponekad proveravao svoju čupavu frizuru.

Svake večeri odlazio je pravo do plave korpe. Mihajlo bi mu pročitao kratku priču, a Tobi bi zaspao pre poslednje stranice.

Jedne noći grad je pogodila jaka oluja. Kiša je udarala o prozore, a grmljavina je protresala stakla. Ovoga puta Mihajlo nije mogao da zaspi. Navukao je pokrivač do brade i pokušao da ne misli na munje.

Posle posebno snažnog praska Tobi je podigao glavu. Izašao je iz korpe, prišao krevetu i naslonio njušku na dušek.

Mihajlo je spustio ruku na njegovu meku glavu.

„Malo me je strah“, priznao je.

Pas je ostao pored njega. Svaki put kada bi zagrmelo, dečak bi osetio njegovu toplu njušku pod prstima. Ubrzo se umirio i zatvorio oči.

Kada je oluja prošla, Tobi se vratio u svoju korpu. Pre nego što je zaspao, još jednom je pogledao prema krevetu.

Mihajlo se osmehnuo u mraku. Prve noći on je pomogao Tobiju da se oseća sigurno. Sada je njegov prijatelj učinio isto za njega.

Od tada su njihove večernje priče postale poseban običaj. Ponekad je Mihajlo čitao iz knjige, a ponekad je izmišljao dogodovštine o hrabrom psu sa čupavim ušima. Tobi bi pažljivo slušao, sklupčan na starom ćebetu.

Na kraju svake priče dečak bi spustio knjigu i rekao:

„Ovde si kod kuće.“

Tobi bi tada jednom udario repom o korpu, kao da odgovara:

„I ti si ovde sa mnom.“