Na kraju velike livade nalazio se mravinjak sa mnoštvom uskih hodnika. U njemu je živeo vredni mrav po imenu Mrvko.

Tokom proleća i leta svakog jutra je izlazio iz mravinjaka i odlazio u potragu za hranom. Pronalazio je semenke, mrvice i sitne komade voća. Sve što bi mogao da ponese pažljivo je odnosio u podzemne ostave.

Krajem leta lišće na drveću počelo je da menja boju. Jutra su postala hladnija, a sunce se sve ranije spuštalo iza brežuljaka. Mrvko je znao da stiže jesen i da će uskoro početi pripreme za zimu.

Jednog dana, dok je nosio semenku duplo veću od svoje glave, iznad njega je proleteo žuti leptir. Bio je to njegov prijatelj Žuća.

Leptir je sleteo na ljubičasti cvet i raširio krila prema suncu.

„Dobro jutro, Mrvko!“, veselo ga je pozdravio. „Hajde da se trkamo do velikog hrasta.“

Mrav je spustio semenku i obrisao čelo.

„Danas ne mogu. Moram da pomognem u pripremanju mravinjaka.“

Žuća je pogledao prema vedrom nebu.

„Čemu tolika žurba? Sunce još sija.“

„Zima često stigne pre nego što je očekujemo“, odgovorio je Mrvko. „Da li si pronašao mesto na kojem ćeš provesti hladne dane?“

Leptir je spustio krila.

„Nisam razmišljao o tome.“

Do tada je leteo od cveta do cveta i uživao u toplim danima. Verovao je da će imati dovoljno vremena da pronađe sklonište.

Mrvko se zabrinuo.

„Možeš li da dođeš u naš mravinjak?“, upitao je Žuća.

Mrav je odmahnuo glavom.

„Naši hodnici su veoma uski. Tvoja krila bi mogla da se povrede. Osim toga, hrana koju skupljamo ne odgovara ti.“

Leptir je pogledao livadu. Cvetova je bilo sve manje. Mnogi su već spustili glave, a njihove latice rasuo je vetar.

„Šta ću onda raditi?“

Mrvko nije znao odgovor. Različiti stanovnici livade imali su različite potrebe. Setio se stare bubamare Dare, koja je živela u kori velikog hrasta. Ona je poznavala svaki kutak livade.

„Hajde da pitamo Daru“, predložio je.

Ostavio je semenku kraj ulaza u mravinjak, a zatim su zajedno krenuli prema hrastu.

Našli su bubamaru kako zaviruje u pukotinu na stablu.

„Proveravam da li je ovde suvo“, objasnila im je. „Nekoliko bubamara će se tokom zime sakriti duboko ispod kore.“

Žuća joj je ispričao da još nema sklonište.

Dara je pažljivo pogledala njegova svetložuta krila.

„Ti si leptir limunovac“, rekla je. „Limunovci mogu da provedu zimu kao odrasli leptiri. Kada postane hladno, njihovo telo se umiri. Potrebno ti je mesto zaštićeno od vetra i kiše.“

„Da li i meni treba ostava puna hrane?“, upitao je.

„Tokom najhladnijeg dela zime nećeš leteti niti jesti“, objasnila je bubamara. „Probudićeš se kada prolećno sunce zagreje tvoje sklonište.“

Mrvko se obradovao.

„Znači, treba samo da pronađemo pravo mesto.“

Dara im je savetovala da potraže gusto zimzeleno lišće uz stari kameni zid. Tamo su grančice zaklanjale kišu, a kamen je čuvao malo toplote.

Prijatelji su odmah krenuli.

Najpre su pronašli gomilu suvog lišća ispod leske. Mrvko se zavukao među listove da proveri prostor. Dok je razgledao, vetar je podigao celu gomilu i zavrteo je po livadi.

Žuća je poleteo za njim.

„Jesi li dobro?“

Mrav je izašao ispod jednog lista. Na glavi mu je stajala mala grančica.

„Dobro sam, ali ovo mesto nije dovoljno zaštićeno.“

Nastavili su do oborenog debla. U njemu su pronašli lepu, duboku šupljinu. Žuća je već hteo da uđe kada se iznutra začulo glasno hrkanje.

Iz otvora je provirila pospana njuška ježa.

„Izvinite“, promrmljao je jež. „Već sam izabrao ovu sobu.“

Prijatelji su se tiho udaljili kako ga više ne bi uznemiravali.

Sunce se spuštalo, a vetar je postajao sve hladniji. Kada su stigli do starog kamenog zida, ugledali su gusti bršljan. Njegovi zeleni listovi prekrivali su gotovo svaki kamen.

Žuća je sleteo na jednu grančicu. Iza lišća je pronašao uzan prostor između zida i stabljika. Do njega nije dopirao vetar, a zemlja ispod bila je suva.

„Ovo bi moglo da bude moje sklonište!“

Mrvko je prošao duž zida i proverio sve male prolaze. Jedan kraj skloništa bio je otvoren prema severu.

„Kroz ovaj otvor mogao bi da ulazi hladan vazduh“, rekao je.

Zajedno su potražili širok, suv list. Leptir ga je lagano podigao, a mrav ga je povukao između dve grančice. Tako su zaklonili otvor i napravili miran kutak.

Žuća je ušao među listove bršljana. Sklopio je krila i ostao potpuno nepomičan.

Njegova boja ličila je na požuteli list, pa se skoro nije primećivao.

„Kako izgledam?“, upitao je.

Mrvko se pretvarao da ga traži.

„Žućo? Gde si nestao?“

Leptir se nasmejao i raširio krila.

Pronašao je svoje zimsko sklonište, ali je primetio da se njegov prijatelj i dalje osvrće prema mravinjaku.

„Kasniš zbog mene“, rekao je.

„Stići ću da završim posao.“

„Ići ćemo zajedno“, odlučno je odgovorio Žuća.

Kada su se vratili na livadu, vetar je već raznosio lišće. Mrvko je pokušao da pronađe semenku koju je ranije ostavio, ali nje više nije bilo na starom mestu.

Žuća je poleteo malo više. Iz vazduha je mogao da vidi veći deo livade.

„Tamo je!“, povikao je.

Semenka se zaustavila kraj jednog kamena. Leptir je sleteo pored nje kako bi prijatelju pokazao put.

U blizini su ugledali i nekoliko zrelih bobica koje su pale sa žbuna. Mrav sam ne bi mogao brzo da ih pronađe među visokom travom. Žuća je leteo iznad livade i pokazivao gde se nalaze, a radnici iz mravinjaka odnosili su pronađenu hranu u ostavu.

Predveče su završili posao.

„Danas smo pomogli jedan drugom“, rekao je Mrvko. „Ti imaš dobar pogled iz vazduha, a ja znam gde možemo da pronađemo bezbedno sklonište.“

Narednih dana prijatelji su zajedno obilazili livadu. Mrav je završavao pripreme u svom domu, dok je Žuća proveravao bršljan posle svake kiše. Kada bi leteo iznad trave, tražio je hranu koju bi mravlja družina mogla da prikupi.

Uskoro je stiglo prvo veoma hladno jutro.

Trava je bila pokrivena belim mrazom. Lokvice su dobile tanak sloj leda, a poslednji cvet na livadi zatvorio je latice.

Mrvko je ispratio prijatelja do kamenog zida.

„Vidimo se na proleće“, rekao je.

Žuća se zavukao duboko među listove bršljana.

„Čim se probudim, doleteću do mravinjaka.“

Mrav se vratio u svoj podzemni dom. Tamo su ga čekali suvi hodnici i spremljena hrana. Tokom zime često je razmišljao o prijatelju skrivenom kraj zida.

Sneg je padao preko livade, ali je gusti bršljan čuvao leptira od vetra. Žuća je mirovao sve dok dani nisu postali duži.

Jednog prolećnog jutra sunce je zagrejalo kameni zid. Leptir je polako pomerio krila. Izašao je iz skloništa i poleteo iznad prvih žutih cvetova.

Odmah je krenuo prema mravinjaku.

Mrvko je upravo izašao iz ulaza kada je preko njega prešla velika žuta senka.

„Probudio si se!“, uzviknuo je.

Žuća je sleteo pored prijatelja.

„Rekao sam da ću doći čim stigne proleće.“

Zajedno su posmatrali livadu koja se ponovo budila. Znali su da će uskoro imati mnogo posla. Mrvka su čekale nove staze, a Žuću prvi prolećni cvetovi.

Te godine obojica su naučila nešto važno. Dobar prijatelj ne mora uvek da ponudi svoju hranu ili svoj dom. Ponekad najviše pomaže kada sasluša, podeli ono što zna i ostane uz prijatelja dok zajedno ne pronađu rešenje.