Duboko ispod korena starog hrasta nalazila se topla zečja jazbina. U njoj je sa svojom porodicom živeo mali zec po imenu Rile.

Do tada je izlazio samo u blizinu kuće. Igrao se između paprati, grickao mladu travu i posmatrao senke koje su se pomerale preko zemlje. Mama je uvek bila pored njega.

Tog jutra probudio se pre svih. Sunčeva svetlost provirivala je kroz ulaz u jazbinu, a iz šume je dopirala pesma ptica.

Danas je prvi put trebalo sam da ode do Velike čistine.

Mama mu je prethodnih dana pokazivala put. Vodio je pored panja prekrivenog mahovinom, zatim između dve breze sa belim stablima. Posle malog potoka trebalo je skrenuti kod kamena koji je ličio na zub.

Rile je poznavao svaki deo staze, ali mu se od uzbuđenja činilo da je sve zaboravio.

„Šta ako ne pronađem čistinu?“, upitao je.

Mama mu je popravila krzno između ušiju.

„Zastani i pogledaj oko sebe. Poznati znaci pokazaće ti kuda da ideš.“

„A ako se uplašim?“

„I tada zastani. Udahni polako i oslušni šta se događa. Strah te upozorava da obratiš pažnju.“

Rile je nekoliko puta duboko udahnuo da bi uvežbao. Zatim je provirio iz jazbine.

Jutro je bilo vedro i toplo. Kapljice rose blistale su na travi. Sa najbliže grane sleteo je kos i počeo da traži gliste u mekoj zemlji.

Mališan je skupio hrabrost i krenuo.

Prvi deo puta dobro je poznavao. Prošao je kraj paprati i stigao do starog panja. Na njemu je veverica slagala lešnike u malu gomilu.

„Dobro jutro“, tiho je rekao.

Veverica je podigla glavu.

„Dobro jutro! Kuda si krenuo tako rano?“

„Idem do Velike čistine.“

Rile je to izgovorio malo glasnije. Kada je čuo sopstvene reči, osetio se sigurnije.

„Onda si na pravom putu“, odgovorila je veverica. „Prati breze.“

Zahvalio joj je i nastavio dalje.

Uskoro je stigao do dva bela stabla. Između njih se protezala paukova mreža. Na njoj su kapljice rose izgledale kao sitni biseri.

Rile se sagnuo i pažljivo prošao ispod mreže. Nije želeo da pokvari nečiji trud.

Iza breza začuo je šuštanje. Odmah je zastao i podigao uši. Srce mu je zakucalo malo brže.

Iz gomile lišća pojavila se ježeva njuška.

„Izvini ako sam te uplašio“, rekao je jež. „Tražim doručak.“

„Mislio sam da je nešto veliko“, priznao je Rile.

Jež se nasmešio.

„Šumski zvuci često deluju glasnije kada ne vidimo odakle dolaze.“

Kratko su razgovarali, a zatim je svako nastavio svojim putem. Rile je prešao preko plitkog potoka i pronašao kamen u obliku zuba. Skrenuo je levo, baš kao što ga je mama naučila.

Drveće se uskoro razmaklo. Pred njim se pojavila Velika čistina, obasjana jutarnjim suncem.

Po travi su trčala dva mlada zeca. Jedan je bio siv, a drugi je imao belu šapu. Preskakali su preko tankih grančica poređanih na zemlji.

Rile je stao na ivici čistine.

Želeo je da im priđe, ali nije znao šta da kaže. Uši su mu se spustile, a šape kao da su se zalepile za zemlju.

Sivi zec ga je primetio.

„Hoćeš li da se igraš sa nama?“, upitao je.

Rile je brzo klimnuo glavom.

„Ja sam Gile“, predstavio se sivi zec.

„A ja sam Cica“, dodala je zečica sa belom šapom.

„Zovem se Rile.“

Novi drugari pokazali su mu pravila igre. Trebalo je preskočiti svaku grančicu bez dodirivanja. Prve su bile niske, a poslednja je stajala malo više.

Gile je lako preskočio sve prepreke. Cica je dodirnula poslednju grančicu zadnjom šapom, pa se vratila na početak da pokuša ponovo.

Kada je došao red na Rileta, prvi skok izveo je prerano. Sleteo je pravo na grančicu.

Očekivao je da će mu se ostali smejati.

„I ja sam je prvi put oborio“, rekla je Cica. „Pokušaj da skočiš kada joj se malo više približiš.“

Poslušao ju je. Ovoga puta bez teškoće je prešao preko prve prepreke. Kod poslednje je snažno odskočio i sleteo na drugu stranu.

„Uspeo sam!“, uzviknuo je.

Igrali su se sve dok sunce nije stiglo visoko iznad krošnji. Trčali su oko grma kupina i tražili oblike u oblacima. Rile je u jednom video šargarepu, dok je Gile tvrdio da liči na lisicu sa ogromnim repom.

Kada je došlo vreme za povratak, dogovorili su se da se sutradan ponovo nađu na čistini.

Rile je srećno skakutao poznatom stazom. Već je zamišljao kako će mami ispričati sve o novim prijateljima.

Kod potoka je usporio da ne bi pokvasio šape. Prošao je ispod paukove mreže i stigao do panja prekrivenog mahovinom.

Tada je na stazi ugledao zmiju.

Ležala je na toplom kamenu i grejala se na suncu. Njeno dugo telo prelazilo je preko gotovo celog puta.

Rile se ukočio.

Prva želja mu je bila da potrči. Zatim se setio maminih reči.

Zastao je. Polako je udahnuo i pogledao oko sebe.

Između njega i zmije bilo je dovoljno prostora. Ona mu se nije približavala, ali je put ispred njega bio zatvoren. Rile je napravio nekoliko tihih koraka unazad i sklonio se iza širokog grma.

Srce mu je snažno lupalo.

„Treba mi drugi put“, prošaputao je.

Osvrnuo se i ugledao ježa kojeg je ranije sreo.

„Ne mogu da prođem“, objasnio mu je. „Zmija leži na stazi.“

Jež nije prilazio kamenu.

„Dobro si uradio što si se udaljio“, rekao je. „Možemo zaobići panj sa druge strane. Taj put je malo duži, ali vodi do istih breza.“

Krenuli su zajedno. Nova staza prolazila je kroz višu travu, pa je Rile pažljivo pratio prijateljeve korake. Uskoro su se pred njima pojavila bela stabla.

„Odavde znam put“, rekao je mali zec.

Zahvalio je ježu i požurio prema jazbini. Mama ga je čekala kraj ulaza.

„Vratio si se! Kako je prošao tvoj prvi odlazak?“

Rile je počeo da priča o veverici i svetlucavoj paukovoj mreži. Opisao je igru na čistini i svoj veliki skok preko poslednje grančice. Zatim joj je rekao za zmiju.

Mama ga je pažljivo saslušala.

„Uplašio sam se“, priznao je.

„Strah ti je pomogao da zastaneš i obratiš pažnju“, rekla je. „Posle si izabrao bezbedan put.“

„Jež mi je pokazao kuda da idem.“

„Dobro je što si zatražio pomoć.“

Te večeri Rile je legao u svoju mekanu postelju od trave. Šape su mu bile umorne, ali mu je u glavi još odzvanjao smeh sa Velike čistine.

Shvatio je da hrabri zečevi ponekad osećaju strah. Oni tada uspore, dobro pogledaju oko sebe i odluče šta će sledeće uraditi.

Pre nego što je zaspao, upitao je mamu:

„Mogu li sutra ponovo do čistine?“

„Možeš“, odgovorila je. „Sada znaš dva puta do nje.“

Rile je zadovoljno sklopio oči. Tog dana pronašao je nove prijatelje, savladao novu stazu i naučio kada treba da se skloni.

A sutra ga je čekala nova igra među grančicama.