Mika je imao tri godine i jedan veliki plan. Kada poraste, postaće doktor.

Već je posedovao plastični stetoskop, beli mantil napravljen od stare tatine košulje i malu kutiju koja mu je služila kao lekarska torba. U njoj su se nalazili drveni štapić i toplomer za igračke.

Svakog jutra pregledao je svoje plišane životinje.

Meda je često imao bolesnu šapu. Zeka se žalio na uši, a zeleni dinosaurus je gotovo svakog dana imao temperaturu. Mika bi ih poređao na krevet, poslušao im srce i svakome zalepio po jedan šareni flaster.

„Svi su izlečeni“, objavio bi posle nekoliko minuta.

Jednog dana mama mu je rekla da će lekar doći u vrtić. Trebalo je da izmeri decu i posluša im srce.

Mika je odmah potrčao po svoj stetoskop.

„Ja ću da pomažem!“

Mama mu je objasnila da će doktor doneti svoj pribor. Mika može da gleda, postavlja pitanja i prati uputstva vaspitačice.

Dečak je ostatak dana zamišljao posetu. Bio je siguran da će doktor nositi dugačak beli mantil i imati veliku torbu punu čudesnih lekova. Možda će mu dozvoliti da pregleda nekoga. Možda će ga čak proglasiti za najmlađeg doktora na svetu.

Sledećeg jutra u vrtić je stigla doktorka Sanja.

Nosila je plavu majicu i tamne pantalone. Oko vrata joj je visio pravi stetoskop, ali nigde se nije video beli mantil.

Mika ju je zbunjeno posmatrao.

„Gde ti je doktorsko odelo?“, upitao je.

Doktorka se nasmešila.

„Danas mi je ovako udobnije za rad.“

Na sto je stavila vagu i nekoliko instrumenata. Pre nego što je pozvala prvo dete, oprala je ruke.

Mika je seo na stolicu i čekao svoj red. Pored njega je sedela njegova drugarica Una. Čvrsto je držala plišanog zeca i gledala prema lekarskom stolu.

„Ja neću“, šapnula je.

„Samo će da ti posluša srce“, rekao je Mika.

„Šta ako ga čuje kako lupa?“

„Srca treba da lupaju.“

To objašnjenje ju je malo umirilo, ali je i dalje izgledala zabrinuto.

Mika je prvi prišao stolu. Očekivao je da će doktorka odmah početi pregled. Ona je najpre čučnula kako bi im oči bile u istoj visini.

„Zdravo, Mika. Kako se danas osećaš?“

„Dobro. Ja sam isto doktor.“

Pokazao joj je plastični stetoskop koji je ipak sakrio u džep.

„Onda ćeš sigurno imati mnogo pitanja.“

Najpre mu je izmerila visinu. Morao je da stane uspravno i spoji stopala. Zatim je stao na vagu.

Sanja je zapisala brojeve i pokazala mu stetoskop.

„Sada ću da poslušam kako ti rade srce i pluća. Metalni deo može da bude malo hladan.“

Prislonila mu je stetoskop na leđa i zamolila ga da duboko udahne.

Mika je udahnuo toliko snažno da je podigao ramena skoro do ušiju.

„Malo sporije“, rekla je doktorka kroz osmeh.

Posle pregleda dozvolila mu je da posluša svoje srce. Stavila mu je slušalice u uši i držala okrugli deo stetoskopa na njegovim grudima.

Bum-bum. Bum-bum.

Zvuk je bio jasan i brz.

Mika je širom otvorio oči.

„Unutra je bubanj!“

Kada je završio, na red je došla Una. Prišla je držeći plišanog zeca ispred lica.

Doktorka je primetila da se plaši.

„Hoćemo li prvo da pregledamo zeku?“, predložila je.

Devojčica je oprezno spustila igračku na sto.

Sanja je poslušala plišana leđa i zavirila u dugačke uši. Zatim je objasnila šta će uraditi tokom pregleda. Una je pristala da sedne na stolicu, ali je želela da joj Mika drži zeca.

On je ozbiljno prihvatio zadatak.

Pregled je kratko trajao. Kada je doktorka završila, devojčica je ponovo zagrlila svoju igračku.

„Nije plakao“, rekla je.

„Bio je veoma miran pacijent“, odgovorila je Sanja.

Mika je primetio da doktorka nije žurila niti je obećavala da će sve odmah popraviti. Postavljala je pitanja i objašnjavala šta radi. Ako bi se neko uplašio, sačekala bi.

Kada su pregledi završeni, deca su dobila priliku da joj postavljaju pitanja.

„Možeš li da izlečiš svaku bolest?“, upitao je Mika.

Doktorka je malo razmislila.

„Lekari mogu da pomognu na mnogo načina. Prvo moramo da saznamo šta se događa. Nekada prepišemo lek, a nekada preporučimo odmor. Za neke bolesti lečenje traje dugo.“

„A flaster?“

„Flaster pomaže kod malih posekotina kada odrasla osoba prvo očisti ranu. Ne može da izleči bol u stomaku niti temperaturu.“

Mika se setio svog dinosaura, kome je prethodne večeri zalepio tri flastera na stomak.

„Šta ako ne znaš šta treba da uradiš?“

„Pitam drugog lekara ili potražim dodatne informacije“, odgovorila je. „Doktori uče čitavog života.“

Ta rečenica ga je iznenadila. Mislio je da odrasli lekari već znaju sve.

Po povratku kući otvorio je ambulantu za igračke. Ovoga puta ih nije sve pregledao na isti način.

Najpre je uzeo medu.

„Kako se osećaš?“, upitao ga je.

Meda nije odgovorio, pa je Mika govorio umesto njega.

„Boli me šapa.“

Pregledao je plišanu nogu i otkrio da se konac malo odvojio. Odneo je igračku mami, koja je uzela iglu i popravila šav.

„Ovo nisam mogao sam“, rekao je.

„Zato si pronašao odraslu osobu koja može“, odgovorila je mama.

Sledeći pacijent bio je zeleni dinosaurus. Mika mu je izmerio temperaturu igračkom, poslušao stomak i odlučio da mu nisu potrebni flasteri. Pokrio ga je ćebetom i ostavio da se odmara.

Plišani zeka plašio se pregleda. Dečak mu je prvo pokazao stetoskop i objasnio da neće boleti. Zatim je sačekao nekoliko trenutaka pre nego što mu ga je prislonio na grudi.

Ambulanta je radila sve do večere.

Dok su sedeli za stolom, tata je iznenada kinuo.

Mika je skočio sa stolice.

„Imamo pacijenta!“

Otrčao je po plastični stetoskop. Kada se vratio, tata je ponovo kinuo u maramicu.

„Kako se osećaš?“, upitao je mali doktor.

„Nos mi je zapušen i malo sam umoran.“

Mika je hteo da mu zalepi flaster na čelo, ali se setio šta je tog dana naučio.

„Treba da kažemo mami.“

Mama je već bila pored njih. Proverila je kako se tata oseća i donela mu vodu. Objasnila je Miki da odrasli mogu da odluče da li su nekome potrebni odmor ili savet lekara. Lekove uvek daju odrasli prema uputstvu.

Mika je dobio bezbedan zadatak. Doneo je kutiju maramica i postavio je na sto. Zatim je sklonio igračke sa kauča kako bi tata mogao da legne.

„Hoćeš da ti ispričam priču?“, upitao je.

Tata je klimnuo glavom.

Dečak mu je ispričao priču o dinosaurusu koji je imao tri flastera na stomaku. U priči je dinosaurus kasnije naučio da kaže gde ga boli i da sačeka pomoć.

Pre kraja tata se nasmejao.

„Već mi je malo bolje.“

„Zbog priče?“

„Priča mi je popravila raspoloženje.“

Te večeri Mika je poneo lekarsku torbu u sobu. Poređao je instrumente pored kreveta, pa pozvao mamu da ih vidi.

„Danas nisam nikoga izlečio“, rekao je.

Mama je sela pored njega.

„Pomogao si Uni da se oseća sigurnije. Pronašao si nekoga ko može da popravi medu. Tati si doneo ono što mu je trebalo.“

Mika je pogledao svoj mali stetoskop.

„Znači li to da sam bio doktor?“

„Danas si dobro brinuo o drugima.“

To mu se dopalo.

Legao je i pokrio zelenog dinosaura do brade. Pre nego što je zatvorio oči, odlučio je da sutra napravi karton za svakog plišanog pacijenta. U njemu će crtati kako se oseća i šta mu je pomoglo.

Beli mantil ostavio je na naslonu stolice.

Sada je znao da doktora ne prepoznajemo samo po odeći i stetoskopu.

Prepoznajemo ga i po tome koliko pažljivo sluša.