Dete se naljuti kada izgubi igračku, rastuži se zbog svađe sa drugom ili oseti strah pred odlazak u vrtić. Ono snažno doživljava ta osećanja, ali često ne zna kako da ih objasni.
Pitanje „Kako se osećaš?“ zato ponekad ostane bez odgovora. Dete može da slegne ramenima, promeni temu ili kaže da ne zna.
Priča otvara drugačiji put do razgovora. Kada se sličan problem dogodi izmišljenom junaku, dete dobija priliku da posmatra osećanje sa bezbedne udaljenosti. Može da razmišlja o njemu bez pritiska da odmah govori o sebi.
Zato priče imaju važnu ulogu u emocionalnom razvoju. One deci daju reči za ono što osećaju i pomažu im da razumeju postupke drugih ljudi.
Priče daju imena osećanjima
Malo dete često prepoznaje prijatnost ili nelagodnost pre nego što nauči da tačno imenuje osećanje. Zna da mu se nešto događa, ali ne ume uvek da razlikuje tugu od razočaranja. Strah može da opiše kao bol u stomaku, dok ljutnju može da pokaže kroz vikanje.
Priče povezuju reč sa konkretnom situacijom.
Junak je tužan jer mu nedostaje prijatelj. Ljuti se zato što mu je neko uzeo igračku. Oseća tremu pred prvi dan škole. Dete prati događaj i vidi kako se osećanje pojavljuje.
Ilustracije dodatno olakšavaju razumevanje. Izraz lica, položaj tela i način na koji se junak ponaša pomažu detetu da prepozna šta se dešava.
Kada sledeći put oseti nešto slično, lakše će pronaći odgovarajuću reč. Umesto da kaže da mu je „loše“, možda će objasniti da je zabrinuto ili razočarano.
Američka akademija za pedijatriju navodi da zajedničko čitanje knjiga o osećanjima može pomoći deci da prepoznaju sopstvene emocije. Razgovor u mirnom trenutku priprema dete da lakše prepozna osećanje kada ono postane snažno.
Dete vidi kako osećanja utiču na ponašanje
Priča ne pokazuje samo kako se junak oseća. Ona prati šta junak radi pod uticajem tog osećanja i kakve posledice njegov postupak ima.
Ljutiti medvedić može da odbije prijatelja koji želi da mu pomogne. Uplašena devojčica može da odustane od aktivnosti kojoj se radovala. Ljubomorni zeka možda sakrije tuđu igračku, a zatim shvati da je povredio druga.
Takve situacije pomažu detetu da poveže osećanje sa ponašanjem. Ono postepeno uči da svaka emocija ima uzrok i da naši postupci utiču na druge.
Roditelj može da podstakne razmišljanje jednostavnim pitanjem:
„Zašto je junak ovo uradio?“
Odgovor će pokazati kako dete razume situaciju. Možda će primetiti nešto što odrasla osoba nije uzela u obzir. Različito tumačenje može da otvori zanimljiv razgovor o tome kako ljudi ponekad drugačije doživljavaju isti događaj.
Književni junaci pomažu u razvoju empatije
Dete najpre posmatra svet iz sopstvenog ugla. Vremenom uči da druga osoba može da ima drugačije želje i osećanja.
Priče mu omogućavaju da vežba tu promenu perspektive. Dok prati junaka, dete pokušava da zamisli šta on misli i zašto se tako ponaša. Upoznaje iskustva koja možda nikada nije lično doživelo.
U istraživanju sa 60 dece uzrasta od četiri do pet godina, roditelji iz jedne grupe čitali su priče sa društvenim temama dva puta nedeljno tokom osam nedelja. Ta deca su nakon programa pokazala bolje rezultate na merama empatije i prosocijalnog ponašanja od kontrolne grupe koja je čitala knjige sa drugim temama.
Istraživanje je sprovedeno u jednom gradu u Kini i nije pratilo dugoročne rezultate. Zato njegove nalaze treba posmatrati u tim okvirima. Ipak, ono pokazuje da sadržaj priče i razgovor sa roditeljem mogu da podstaknu dete da pažljivije razmišlja o potrebama drugih.
Priče o prijateljstvu, pomaganju ili praštanju pružaju mnogo prilika za takve razgovore. Dete može da razmatra šta je junak mogao da uradi i kako bi taj izbor uticao na drugog lika.
Razgovor je važan koliko i sama priča
Roditelj ne mora da objašnjava pouku posle svake knjige. Dete često najviše nauči kada dobije prostor da samo razmišlja.
Povremena pitanja mogu da mu pomognu da obrati pažnju na emocionalni deo priče. Najkorisnija su pitanja na koja ne postoji samo jedan tačan odgovor.
Možete pitati:
„Kako se junak sada oseća?“
„Šta ti na slici pokazuje da je uplašen?“
Za razgovor je dovoljno izabrati jedno pitanje u pravom trenutku. Previše prekidanja može da poremeti tok priče i pretvori zajedničko čitanje u ispitivanje.
Sačekajte detetov odgovor i pokažite interesovanje za njegovu ideju. Ako kaže da je junak ljut, možete pitati šta ga je naljutilo. Ako dete ne želi da odgovori, nastavite sa čitanjem.
Pregled 15 istraživanja o zajedničkom čitanju u vrtićima ukazuje na značaj razgovora o mislima junaka i uzrocima njihovih osećanja. Takav razgovor pomaže detetu da ode korak dalje od samog praćenja radnje.
Povežite priču sa detetovim iskustvom pažljivo
Priča može da podseti dete na događaj iz njegovog života. To ne znači da roditelj mora odmah da traži priznanje ili detaljno objašnjenje.
Ako se junak plaši da spava sam, možete reći: „Ponekad se ljudi osećaju ovako kada ostanu sami u mraku.“
Takva rečenica pokazuje detetu da je osećanje razumljivo. Ono zatim samo odlučuje da li želi da podeli sopstveno iskustvo.
Direktno pitanje „Da li se i ti ovako plašiš?“ može da zvuči previše lično, posebno ako je dete uznemireno. Razgovor o junaku ostavlja mu više prostora.
Neka deca će svoje iskustvo podeliti tek nekoliko dana kasnije. Priča im može ostati u mislima dok polako pronalaze reči kojima žele da se izraze.
Kako izabrati priču o osećanjima
Dobra priča prikazuje osećanje kroz događaje koje dete može da razume. Junaci ne moraju otvoreno da objašnjavaju svaku emociju. Dete može mnogo da zaključi iz njihovih postupaka i ilustracija.
Važno je da se problem razvija dovoljno jasno i da priča ponudi smislen završetak. Junak može da pronađe način da se smiri ili da zatraži pomoć. Takvo rešenje detetu daje ideju koju može da primeni u sličnoj situaciji.
Izbegavajte priče koje svako teško osećanje rešavaju jednom jednostavnom rečenicom. Ljutnja ne nestaje uvek čim neko duboko udahne. Tuga ponekad traje i nakon zagrljaja. Uverljiva priča ostavlja prostor za tu složenost, uz poruku da se sa osećanjem može živeti i nositi.
Priče za decu od tri do pet godina
Mlađoj deci najviše odgovaraju kratke priče sa jasnim ilustracijama. Korisni su junaci koji prolaze kroz situacije iz svakodnevnog života, kao što su odlazak u vrtić ili čekanje na red.
Tekst treba da koristi jednostavne reči za osećanja. Ponavljanje pomaže detetu da ih lakše zapamti.
Priče za decu od šest do osam godina
Starije dete može da prati složeniji problem i razume da junak istovremeno oseća više od jedne emocije.
Na primer, dete može da se raduje selidbi i da bude tužno zbog odlaska. Može da voli prijatelja i da se ljuti na njega posle svađe. Priče koje prikazuju takva iskustva pomažu mu da razume da se osećanja ponekad prepliću.
Nemojte žuriti da uklonite neprijatno osećanje
Roditelji prirodno žele da uteše dete. Zbog toga ponekad brzo kažu da nema razloga za strah ili da događaj nije toliko strašan.
Priča pruža priliku da se osećanje prvo primeti.
Možete reći: „Izgleda da je ovom junaku baš teško.“ Zatim zastanite i dozvolite detetu da reaguje.
Takav pristup pokazuje da se o tuzi ili strahu može razgovarati. Dete uči da neprijatna osećanja ne mora da skriva i da može da zatraži podršku.
Kada junak pronađe način da reši problem, razgovarajte o tome šta mu je pomoglo. Dete tako upoznaje različite mogućnosti za suočavanje sa teškim trenutkom.
Čitanje pred spavanje traži miran završetak
Veče često pruža najbolju priliku za zajedničko čitanje. Kuća postaje tiša, a roditelj i dete konačno imaju vremena da razgovaraju bez žurbe.
Ipak, emocionalno intenzivna priča može da pokrene mnogo pitanja upravo kada dete treba da se umiri. Zato pred spavanje birajte knjige koje završavaju osećajem sigurnosti. Teže teme možete čitati ranije tokom dana, kada imate dovoljno vremena za duži razgovor.
Ako dete tokom priče podeli nešto važno, saslušajte ga čak i kada se približilo vreme za san. Razgovor ne mora odmah da reši ceo problem. Dovoljno je da dete oseti da ste ga čuli i da ćete se temi vratiti.
Priče otvaraju vrata razgovoru
Dete neće naučiti da razume emocije tokom jednog čitanja. Ono tu sposobnost gradi kroz mnogo malih razgovora i iskustava.
Priče mu na tom putu daju junake sa kojima može da se poistoveti. Pomažu mu da pronađe reči za unutrašnja iskustva i da pažljivije posmatra osećanja drugih ljudi.
Kada sledeći put zajedno otvorite priču, obratite pažnju na ono što se događa između redova. Možda će dete primetiti tugu koju junak pokušava da sakrije. Možda će predložiti rešenje koje vas iznenadi.
U tim trenucima priča postaje mnogo više od uvoda u san. Ona postaje sigurno mesto za razgovor o svemu što dete još uči da razume.
Nove priče o prijateljstvu, hrabrosti i dečjim osećanjima možete pronaći na sajtu Laku Noć.