Luka je imao oči boje letnjeg neba i meku, uvek pomalo razbarušenu kosu. Više od svega voleo je da posmatra oblake.

Njegova soba bila je prepuna njihovih crteža. Na jednom papiru nacrtao je leteći grad, a na drugom kita koji plovi nebom. Iznad kreveta visio je veliki crtež zamka sa kulama od magle.

Dok su drugi u belim oblicima videli samo najavu kiše, on je zamišljao čitave svetove.

Svakog dana posle škole odlazio je na obližnje brdo. Nosio je mali teleskop i svesku sa plavim koricama. Ležao bi u travi i pažljivo pratio promene na nebu. Čas bi ugledao zmaja, čas brod sa velikim jedrima. Ponekad bi se pojavio i džinovski zec, ali bi mu vetar rasturio uši pre nego što stigne da ga nacrta.

Jednog popodneva primetio je nešto neobično. Visoko iznad brda lebdeo je savršeno okrugao oblak. Nije se pomerao čak ni kada je vetar savio grane obližnjeg drveća.

Luka je pogledao kroz teleskop. Na beloj površini nakratko su se pojavila mala zlatna vrata.

Treptao je i ponovo pogledao, ali vrata su već nestala.

Te večeri dugo nije mogao da zaspi. Razmišljao je o onome što je video. Pitao se da li je to bila igra svetlosti ili ulaz u jedan od svetova koje je toliko puta zamišljao.

Kada je konačno sklopio oči, začuo je tiho šuštanje ispred prozora.

Razmaknuo je zavese i ugledao veliki balon. Bio je prugast i šaren, a ispod njega visila je korpa od pletenog pruća. Iz nje se širio miris sveže pokošene trave.

Na njenoj ivici stajala je srebrna poruka:

„Putnik koji ume da gleda spreman je da vidi.“

Nije znao ko ju je poslao, ali radoznalost je bila jača od oklevanja. Ušao je u korpu, a balon se istog trenutka podigao.

Kuće su ubrzo postale male poput kockica za igru. Reka je ličila na tanku srebrnu traku, dok su se svetla grada pretvarala u sitne zvezde. Balon se penjao sve dok nije ušao u gustu belu izmaglicu.

Kada su ponovo izašli na svetlost, dečak je ostao bez daha.

Pred njim se prostiralo čitavo carstvo na nebu. Paperjaste planine uzdizale su se iznad mekanih dolina. Kroz njih su tekle reke od svetlucave kiše. Duge su služile kao mostovi između lebdećih ostrva, a sunčevi zraci prelamali su se kroz sićušne kapljice i bojili sve oko sebe.

Oko balona su se ubrzo okupila neobična stvorenja. Imala su mala krila i okrugla tela nalik belim pufnama. Oči su im blistale, a glasovi zvučali kao zvončići na blagom vetru.

„Stigao je posmatrač sa brda!“, uzviknulo je najkrupnije među njima.

Zvalo se Floki. Pored njega je leteo Pufi, koji je neprestano menjao oblik. Čas je ličio na loptu, čas na krušku. Najmanja među njima bila je Cici. Iza njenih krila ostajao je svetlucavi trag.

Poveli su gosta kroz svoje nebesko naselje. Pokazali su mu kuće sa vratima od duge i prozore od leda koji se nikada nije topio. Na jednom trgu mali oblaci igrali su se kapima kiše. Dobacivali su ih jedni drugima, a svaka bi se u letu pretvorila u novu boju.

Luka im se pridružio. Od paperjaste pene napravio je zmaja sa velikim krilima. Floki mu je dodao rep, a Pufi duge brkove. Cici je dunula u njegovu njušku i iz nje su poletele šarene trake.

Zmaj je zamahnuo krilima i poleteo oko trga.

„Ovde sve što zamislimo može nakratko da oživi“, objasnila je Cici.

„Zašto samo nakratko?“, upitao je dečak.

„Zato što nijedan oblik ne treba zauvek da ostane isti“, rekla je. „Ako se jedan ne promeni, neće ostati mesta za nove.“

Ta misao mu se dopala. Na Zemlji mu je često bilo žao kada vetar rasturi neku lepu figuru. Sada je shvatio da nestanak jednog oblika omogućava nastanak sledećeg.

Ubrzo su ga pozvali na svečanost koja se održavala samo jednom godišnje. Stanovnici nebeskog carstva tada su zajednički pravili Veliku paradu mašte. Svako je donosio nešto svoje. Neko bi dodao oblik, neko boju, a neko pokret.

Luka je odmah poželeo da napravi najveću figuru koju je to carstvo ikada videlo. Odvojio se od ostalih i počeo da oblikuje ogromnog lava. Napravio mu je duge noge i raskošnu grivu. Želeo je da sve uradi sam kako bi mogao da kaže da je to samo njegovo delo.

Međutim, čim je pokušao da podigne lava, jedna noga se raspala. Popravio ju je, ali je tada otpala griva. Što se više trudio, to je velika figura postajala nestabilnija.

Pufi mu je ponudio pomoć.

„Mogu da napravim čvršće šape.“

„Nije potrebno“, odgovorio je Luka. „Uspeću sam.“

Floki je predložio da pridržava grivu, ali je i njega odbio. Čak mu nije dozvolio da doda jedan mali pramen.

Kada je parada počela, nebom su zaplovile razne kreacije. Prošao je brod sa jedrima od magle, zatim jato srebrnih riba. Iza njih leteo je cirkus sa šarenim šatorom. Svi oblici nastali su zajedničkim radom, pa su se lako kretali kroz vazduh.

Došao je red i na lava.

Luka je povukao konopac, ali se figura zatresla. Prvo je nestao rep, zatim su se spustile uši. Posle nekoliko trenutaka, od velikog lava ostala je samo gomila bele pene.

Dečak je spustio pogled. Toliko se trudio da napravi nešto čemu će se svi diviti, a sada nije imao šta da pokaže.

Očekivao je da će mu se novi prijatelji smejati. Umesto toga, seli su pored njega.

„Hoćemo li pokušati ponovo?“, upitao je Floki.

Luka je kratko ćutao, a onda klimnuo glavom.

Ovoga puta radili su zajedno. On je oblikovao telo, a Pufi snažne šape. Floki je napravio grivu koja se presijavala na suncu. Cici je dodala krila i dahom im podarila zlatnu boju.

Kada su završili, pred njima više nije stajao običan lav. Stvorili su veličanstveno krilato biće koje je nosilo dugu na leđima. Poletelo je iznad parade i rasulo bezbroj svetlucavih kapljica.

Svi su oduševljeno zapljeskali.

Luka je tada razumeo nešto važno. Njegova ideja nije postala manje vredna zato što ju je podelio sa drugima. Naprotiv, svako joj je dodao ono što sam nije mogao da smisli ili napravi.

Posle svečanosti, seli su na mekano uzvišenje koje je mirisalo na bakine kolače. Domaćini su izneli igračke napravljene od kristala i laganog perja. Nije ih bilo mnogo, ali niko se nije raspravljao oko njih. Kada bi se neko umorio od igre, odmah bi predmet prosledio drugome.

„Zar nikada ne poželite da nešto zadržite samo za sebe?“, upitao je Luka.

„Ponekad“, priznao je Pufi. „Ali igračka koja stoji sakrivena brzo postane dosadna. Kada je podelimo, od nje nastanu nove igre.“

Dečak se setio kutije ispod svog kreveta. U njoj je čuvao nekoliko omiljenih igračaka koje nikome nije dozvoljavao da dodirne. Više se i nije igrao njima. Samo je proveravao da li su na svom mestu.

Pre povratka, Cici mu je pružila mali svetlucavi kristal.

„Ovo nije nagrada“, rekla je. „To je podsetnik. Najlepše ideje rastu kada napravimo mesta i za tuđe.“

Balon ga je lagano poneo prema Zemlji. Dok se carstvo smanjivalo u daljini, tri mala prijatelja letela su za njim i mahala sve dok ih nije sakrila izmaglica.

Sledećeg jutra probudio se u svom krevetu. Pomislio je da je sve samo san, a onda je na jastuku ugledao sjajnu kapljicu. Kada ju je dodirnuo, pretvorila se u pramen bele pare i nestala.

Tog popodneva pozvao je drugare da zajedno crtaju. Izvadio je sve bojice, čak i one koje je do tada čuvao samo za sebe. Svako je nacrtao deo velikog nebeskog grada. Na kraju su spojili papire i dobili sliku lepšu od bilo koje koju je ranije napravio sam.

Od tada je i dalje često odlazio na brdo. Ponekad bi među oblacima prepoznao krilatog lava. Tada bi podigao ruku i mahnuo.

Nije znao da li ga prijatelji sa neba mogu videti. Ipak, bio je siguran da ga nisu zaboravili.

A kada bi mu se učinilo da neka mala pufna maše sa visine, nasmešio bi se i napravio mesto pored sebe, jer sada je znao da su pogled, igra i radost mnogo lepši kada imamo sa kim da ih podelimo.