U pećini ispod visoke stene živeo je medved Bruno. Imao je gusto smeđe krzno, velike šape i blag glas. Najviše je voleo mirna jutra kraj potoka, gde je mogao da sluša vodu i posmatra oblake.

Njegov najbolji prijatelj bio je zec po imenu Raša. Živeo je u jazbini sa druge strane šume. Bio je brz, domišljat i uvek spreman da smisli novu igru.

Njih dvojica sastajala su se svake subote kraj starog drvenog mosta. Tamo su pravili čamce od kore drveta i puštali ih niz potok.

Bruno je svojim snažnim šapama lomio tanke grančice za jarbole. Raša je vezivao jedra od listova i birao najbolje mesto za spuštanje čamaca u vodu.

Jednog dana napravili su dva gotovo ista plovila.

„Moj će stići prvi do lokvanja“, rekao je Raša.

„Videćemo“, odgovorio je medved i pažljivo spustio svoj čamac u potok.

Potrčali su duž obale. Zec je lako prolazio kroz visoku travu, dok se njegov prijatelj probijao između grmova. Oba čamca stigla su do lokvanja u istom trenutku.

„Nerešeno!“, uzviknuo je Bruno.

„Sledeće subote pravimo dužu stazu“, odlučio je Raša.

Dogovorili su se da donesu nove komade kore i da trka počne kod vodopada. Zatim su krenuli kućama.

Nekoliko dana kasnije Bruno je otišao u šetnju do dela šume koji ranije nije često posećivao. Kraj velike stene ugledao je mladog medveda sa zlatnosmeđim krznom. Nepoznati medved skakao je sa jednog kamena na drugi.

„Pazi, sada ću preskočiti najveći razmak!“, povikao je čim je primetio Bruna.

Snažno se odgurnuo i doskočio na susednu stenu.

„Ja sam Luka“, rekao je ponosno. „U staroj šumi sam svakog jutra vežbao skokove. Jednom sam preskočio potok širi od ovog.“

„Zovem se Bruno“, predstavio se novi poznanik.

„Da li znaš da se penješ na drveće? Ja mogu da stignem skoro do vrha mladog bora. Umem i da hodam po oborenom stablu.“

Luka je dugo govorio o svojim pustolovinama. Bruno nije uspeo mnogo da kaže o sebi. Ipak, dopala mu se njegova živahnost, pa je prihvatio poziv da se u petak nađu na pikniku kraj Jezera lopoča.

Istog popodneva otišao je do Rašine jazbine da mu ispriča koga je upoznao.

„Luka je veoma zanimljiv“, rekao je. „Doselio se iz druge šume i poznaje mnogo igara. Sutra idemo na piknik.“

Raša je spustio grančicu od koje je pravio jarbol.

„Lepo se provedi“, tiho je odgovorio.

Bruno je nastavio da priča o velikom skoku preko stena. Nije odmah primetio da njegov prijatelj više ne učestvuje u razgovoru.

„Da li se nešto dogodilo?“, upitao je.

Zec je neko vreme gledao u nedovršeni čamac.

„Verovatno će ti Luka sada biti zanimljiviji od mene.“

Bruno se iznenadio.

„Zašto to misliš?“

„On ume da skače preko velikih stena i stalno doživljava neke podvige. Ja samo pravim čamce i trčim po šumi.“

Medved je seo na travu pored njega.

„Volim naše trke i vreme koje provodimo zajedno. To se nije promenilo zato što sam upoznao Luku.“

Raša ga je pogledao.

„Stvarno?“

„Naravno. Voleo bih da i ti upoznaš mog novog druga. Prvo ću ga pitati da li možemo svi zajedno na piknik.“

Zec je pristao, ali je zamolio Bruna da ga posle piknika sačeka kraj mosta. Želeo je da zajedno pripreme stazu za subotnju trku.

Sledećeg jutra Bruno je poneo korpu sa pitama od šumskih bobica i krenuo prema jezeru. Luka ga je već čekao.

Čim su seli na travu, počeo je da priča kako je jednom pronašao put kroz veoma gustu šumu. Zatim je opisao svoje penjanje uz strmu stenu. Kada je Bruno pokušao da mu ispriča o trci čamaca, Luka ga je prekinuo pričom o brzoj planinskoj reci.

Medved je uživao u piti i pogledu na jezero, ali mu je nedostajao razgovor u kojem bi i on mogao nešto da ispriča.

„Voleo bih da sledeći put povedem Rašu“, rekao je.

„Ko je Raša?“

„Moj najbolji prijatelj. Pravimo čamce i istražujemo šumu.“

„Naravno da može da dođe“, odgovorio je Luka. „Pokazaću mu kako sam prošlog leta preskočio sedam kamenova bez zaustavljanja.“

Bruno se nasmešio. Već je pretpostavljao da će novi medved veći deo priče ispričati sam.

Sledeće sedmice sva trojica su se našla kraj Jezera lopoča. Raša je doneo sok od kupina, a Bruno svež hleb. Luka je stigao sa korpom punom krušaka.

Smestili su se na ravnom kamenu kraj vode.

Luka je odmah počeo da govori o sebi. Pokazao im je kako baca kamenčiće tako da odskoče od površine jezera. Zatim je prešao preko oborenog debla i najavio da će sledeći put pokušati vezanih očiju.

Raša je sedeo kraj korpe i ćutao.

Bruno je želeo da ga uključi u razgovor.

„Ispričaj Luki kako si spasao naš čamac kada se zaglavio među granama.“

Zec je otvorio usta, ali ga je Luka preduhitrio.

„I ja sam jednom spasao splav! Bio je mnogo veći od čamca. Morao sam da uđem u hladnu vodu.“

U tom trenutku vetar je podigao ivicu piknik-ćebeta. Korpa sa kruškama prevrnula se i počela da klizi niz nagnutu obalu.

„Korpa!“, povikao je Bruno.

Raša je prvi potrčao. Prestigao je kotrljajuće kruške i pronašao račvastu granu. Gurnuo ju je kroz ručku korpe nekoliko trenutaka pre nego što je stigla do vode.

Grana je počela da mu klizi iz šapa.

Bruno je pritrčao i uhvatio njen drugi kraj. Čvrsto ju je zadržao, ali korpa je ostala da visi iznad potoka.

„Potrebna nam je pomoć sa druge strane“, rekao je.

Luka je bez oklevanja preskočio uski deo vode. Prišao je korpi sa suprotne obale i podigao je. Zajedničkim snagama vratili su je na ravnu površinu.

Nekoliko krušaka završilo je u vodi, ali su sačuvali korpu.

„Brzo si se setio šta da uradiš“, Luka je rekao Raši.

„Često tražim načine da izvučem naše čamce iz potoka“, odgovorio je zec.

„A Bruno je dovoljno snažan da zadrži i najtežu granu.“

Bruno je pogledao prema novom prijatelju.

„Tvoj skok nam je mnogo pomogao.“

Ponovo su raširili ćebe, ovog puta dalje od obale. Luka je neko vreme ćutao i posmatrao svoje šape.

„Mislim da vas danas nisam mnogo slušao“, rekao je.

Raša je potvrdno klimnuo.

„Nisam uspeo da završim nijednu priču.“

„Često pričam kada sam nervozan“, priznao je Luka. „Tek sam se doselio i nikoga ne poznajem. Mislio sam da ću vam se više dopasti ako čujete sve što umem.“

Bruno se setio koliko se nesigurno osećao tokom njihovog prvog razgovora. Sada je razumeo zašto se Luka toliko hvalio.

„Možeš da nam ispričaš svoje pustolovine“, rekao je. „Želimo i mi da podelimo svoje.“

Luka je uzeo jednu krušku iz korpe.

„Onda bih voleo da čujem priču o čamcu.“

Raša im je ispričao kako je jednog vetrovitog dana njihov brodić nestao ispod mosta. Bruno je dodavao delove koje bi prijatelj zaboravio. Kada su završili, Luka je postavljao pitanja i pažljivo slušao odgovore.

Posle ručka pokazali su mu kako se pravi čamac od kore. Luka je isekao malo jedro od širokog lista, a Raša ga je pričvrstio za jarbol. Bruno je na bok čamca urezao slovo L.

Spustili su ga u vodu i potrčali duž obale. Luka je prvi put ćutao dok je neko drugi pobeđivao. Glasno je navijao kada je mali čamac prošao ispod mosta.

Naredne subote na početku staze stajala su tri čamca.

Brunov je imao crveno jedro, Rašin zeleno, a Lukin širok žuti list. Kada su ih pustili niz vodu, svaki je krenuo svojom brzinom.

Prijatelji su trčali uz obalu i bodrili sva tri takmičara.

Niko više nije razmišljao o tome ko je kome najzanimljiviji. Bilo je dovoljno mesta za nove igre i nove priče. Svako je znao da će doći red da govori, a ostali će biti tu da ga saslušaju.