Jednog dana, dok su se svi insekti u šumi pripremali za zimu, mali mrav je primetio da jedan njegov prijatelj, leptir, nije spreman. „Šta ćeš raditi tokom zime?“ pitao je mali mrav. „Ne znam“, odgovorio je leptir, „nisam se pripremio.“
Mravić je znao da mora da pomogne svom prijatelju. „Dođi sa mnom“, rekao je, „sakupiću dovoljno hrane za oboje.“ I tako, prijatelji su krenuli u potragu za hranom.
Mrav je radio naporno, skupljajući zalihe hrane za sebe i leptira. Ponekad bi se leptir umorio i morao bi da se odmori, ali mravić ga ne bi napustio. Umesto toga, pozvao bi ga da se igraju zajedno dok ne bi dobio snage da nastavi.
Zima je stigla brzo, i kada je mali mrav prebrojao zalihe hrane, shvatio je da nije skupio dovoljno. „Šta ćemo sad?“ uplašeno je pitao svog novog prijatelja leptira.
Mravić se setio nečega što mu je rekao njegov deda. „Ako deliš ono što imaš, uvek ćeš imati dovoljno.“
Drugari su odlučili da podele svoju hranu sa drugim insektima koji nisu bili tako pripremljeni. Delili su svoju hranu svakog dana, iako je bilo teško sa malo hrane koju su imali. Kada su svi u šumi bili siti, mravić je shvatio da je njegova hrabrost i dobrotvornost najvažniji deo prijateljstva.
Mrav je naučio da je deljenje ono što nas čini velikim i da uvek treba da pomognemo drugima, bez obzira na to koliko to košta. Leptir je naučio da je važno pripremiti se za budućnost i da uvek može računati na prijatelja. I tako, novi prijatelji družili su se tokom cele zime i bili su srećni što su jedno drugom pomogli.